Српско народно позориште, Нови Сад (Србија)
Франц Кафка/Вељко Мићуновић
Живимо у доба лаког пристајања. Кријемо се иза лажних идентитета. Претворили смо се у профиле на друштвеним мрежама. Илузије су потрошене. Идеологије су злоупотребљене. Крећемо се у свету који је црн, једноставан, суров, а апсурдно духовит. Ту нема компликованих конфликата. Нема мучно морално-поучних дилема. Нема великих филозофских одлука. Критика система (који је уједно и највећи анатагониста у свим Кафкиним делима) постаје јасна онда када се открије да баш та машина која нас меље ипак не може да функционише без нас.
Кафка је вешто уочавао проблеме са којима се суочава обичан човек у свакодневном животу и стварао надреалан свет који функционише по надреалним правилима. Ту се до данас ништа није променило и тај парадокс ствара огромну тензију у свим његовим делима, чак и у оним недовршеним у којима се његови јунаци налазе у сталном унутрашњем конфликту и интензивној борби против неке више силе која их надилази, а која је стално присутна.
О свему томе говори ова представа Српског народног позоришта.
ПОДЕЛА
Инспирисано делима и животом Франца Кафке
Адаптација: Ката Ђармати
Редитељ: Вељко Мићуновић
Драматург: Ката Ђармати
Сценограф: Жељко Пишкорић
Костимограф: Марија Марковић Милојев
Композитор сонгова: Ирена Поповић
Избор музике: Вељко Мићуновић
Играју:
Аљоша Ђидић
Радоје Чупић
Драгиња Вогањац
Марија Меденица
Марко Савић
Јована Мишковић
Душан Вукашиновић
Игор Грекса
Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Наташа Барбир
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Јован Живковић
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Премијера: 27. децембар 2021, сцена „Пера Добриновић“
Представа траје око сат и тридесет минута.
Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Кафка је вешто уочавао проблеме са којима се суочава обичан човек у свакодневном животу и створио је један надреални свет који штима по надреалним правилима. Ту се до данас ништа није променило. Тај парадокс ствара огромну тензију у свим његовим делима, чак и у оним недовршеним где се његови јунаци налазе у сталном унутрашњем конфликту и интензивној борби против неке више силе која их надилази, а која је стално присутна. Живимо у доба лаког пристајања. Кријемо се иза лажних идентитета. Претворили смо се у профиле на друштвеним мрежама.
Илузије су потрошене. Идеологије су злоупотребљене. Крећемо се у свету који је црн, једноставан, суров и апсурдно духовит. Ту нема компликованих конфликата. Нема мучно морално-поучних дилема. Нема великих филозофских одлука. Критика система (који је уједно и највећи антагониста у свим Кафкиним делима) постаје јасна онда када се открије да баш та машина, она која нас меље, ипак не може да функционише без нас.
Вељко Мићуновић
ПОЗОРИШНА КРИТИКА – РАДОСТ ЗБОГ НОЖА У СРЦУ: Kafka – Machine
Постдрамску представу, која деконструише живот и дело Франца Кафке („Замак“, „Процес“, приповетке, писма, „Писмо Оцу“, „Дневници“…) Ката Ђармати, која је и драматург представе, замислила је као структуру у којој се догађања у Дворцу плету око К, који ће бити апсурдно праведно осуђен, или неправедно ослобођен, свеједно.
Ток саслушања, мучења, тортуре, ислеђивања, ероса и танатоса, који прожимају архетипско, авангардно дело Франца Кафке, у коме брутализам унутрашњег и појавног човековог бића, постаје садржај и порука овог сложеног сценског истраживања.
Вељко Мићуновић, редитељ коме је тема перманентног антагонизма појединца и друштвеног система стални сценски изазов, мучном кафкијанском театру је дао позоришни језик, функционалан, упркос својој драстичности.
Стилску прецизност белине, која допушта оквир за нагађање јесмо ли још у животу или са друге стране, створио је сценограф Жељко Пишкорић, а тачан костим Марија Марковић Милојев. Аљоша Ђидић (К), на коме је био најтежи задатак, да покаже застрашујућу мистику Кафкиног дуалитета између смртоносне сумње у истину и правду и мрачног ероса, великом унутрашњом снагом и разарајућом енергијом је то постигао.
Радоје Чупић, носећи деструктивну Кафкину фрустрацију очевог ауторитета, спретно и лако је извео да му командовање злочином, уједно, буде и пресуда себи самом. Драгиња Вогањац, Марија Меденица и Јована Мишковић су заступале и одбраниле женски принцип Кафкине сложене природе, њихова нежност и суровост су, заиста, биле друге врсте од оне, коју су показали Марко Савић и Игор Грекса, сви заједно се стапајући у један лик, који ће, у људском или животињском обличју, бити сапутник у патњи жртви, која стреми и радује се крају, ножу у срцу.
Посебан ток ове сложене игре, која подразумева непрестану трансформацију из истинитог у фикцију, чине сонгови (Ирена Поповић), који враћају асоцијацију на Кафкин осећај кривице, што постиже ефекат да се његова патња мултиплицира и генерализује, до потребе да се свако извини свакоме и да сви постану фиктивне жртве и сопствени џелати, дозивајући ужасе који се носе из најранијих сећања и не пролазе са одрастањем.
Надреална кафкијанска ситуација је на сцену СНП донела, парадоксално, стварни осећај страха и неизвесности, данас доминантан код нас, и у свету. Механизам, из наслова представе, ради без престанка, уз заглушујућу буку манипулисања његовим производима. А то су друштвена репресија и самртни хумор неухватљивости злочина, стварни јахачи апокалипсе данас.
Постдрамски театар се креће искључиво у домену асоцијације и поруке, на коју указује сценски поступак, па се и тумачи из сопственог уметничког и друштвеног искуства.
Драгана Бошковић, Новости, 29. децембар 2021.
Вељко Мићуновић
Дипломац Егона Савина, редитељски занат својевремено је пекао и као асистент режије Паолу Мађелију и Јиржију Менцелу. Од тада до данас режирао је низ представа међу којима су: “У лову на бубашвабе”, “Отело”, “Урнебесна трагедија”, “Смрт трговачког путника”, “Неспоразум”, “Прах”, “Гардеробер”, “Самоубица”, “Демократија”. Неке од њих игране су на Позорју, Битефу, Драма фестивалу у Љубљани, сарајевском МЕСС-у, љубљанском Еx Понту, Граду театру Будва… На 65. Стеријином позорју Мићуновић је награђен специјалном Стеријином наградом за режију представе “Радничка хорника” НП Суботица,
О томе шта мисли о човеку и овом данашњем свету, о чему проговара у својим представама, Мићуновић је једном приликом рекао: “Живимо на раскрсницама, вечним транзицијама, политичким паразитирањима желећи да се шлепамо уз друге субјекте, без жеље да кренемо од личног, од васпитавања себе, свог бића, свог окружења.”
фото: Срђан Дорошки
