„Али, да је све добро, не би у онима који посећују савремено позориште и промишљају га, нагонски и стално кључала жеља за променом. И управо зато што је позориште у овако јадном стању, бива нужно да неко проговори као што ја сада чиним; и тад се обазрем око себе за онима којима могу говорити и за онима који ће хтети да слушају и слушајући разумеју; и видим једино окренута ми леђа...“ Е. Г. Креиг О позоришној уметности
Обзиром да смо нашу претходну селекцију (2013) базирали на представама које смо сматрали репрезентативним у смислу остављања трага о недвосмисленом ауторству у постапокалиптичком тренутку, сматрамо да је дошло време да идемо даље, да газимо дубље, да се позабавимо оном групом аутора или групама аутора, уметника, интелектуалаца које реже смрт уметности као израз деградирајуће буржоаске културе. Авангарда и неоавангарда пропагирају културну револуцију и не само то - без ње не могу. Глобализација, проширење ових и оних тржишта, константно балансирање фрагилне границе Истока и Запада и Спектакуларизам (са великим С) ставили су модерног човека дигиталне ере у спрегу друштвених односа посредованих сликама. Свакодневица прошарана покретним и непокретним фотографијама, друштвеним мрежама, рекламама, лецима, флајерима, трејлерима, фотомонтажама, селфијима, статусима, крњецима расположења подвученим музиком са Јутјуба личи на кичасти кошмар у коме су сви у својих пет минута славе једнаки и непрестано се нижу као на покретној траци. Свет међуљудских релација је постао метарекламни простор у коме притиском на дугме рачунара можемо угледати нпр. насмејано лице комшиницине бебе фотографисано из деветог покушаја у „најбољем издању“. Свет уметности је постао попут туморозног ткива, саморепродукује се, штанцује уметнике који само захватају лопатицама из гомиле већ наштанцаних и животом употребљених предмета. Интелектуалци све прате, круже од догађаја до догађаја, клизе као вода под прстима по том самодовољном уметничком простору у стању непрестане револуционарности.
Фулвија Карнавале и Џејмс Торнхил (Fulvia Carnevale, James Thornhill) говоре о кризи сингуларности, о субјективности као производу (производу моћи) и телима испресецаним односима моћи у које се или уливамо или им се супротстављамо. О томе говори и Акаш Одедра, Индијац из Велике Британије, невероватне телесне изражајности и гипкости кроз чије органе ће пред гледаоцима прострујати Никола Тесла и бенгалски тигрови тек ослобођени из кавеза, јер испресецано видовима енергије, од анималне до електричне, у свом коначном облику Акашево сценско бивствовање постаје кинетика и енергија по себи (оно је моћно у побеђивању моћи). Фулвија Карнавале и Џејмс Торнхил настављају и кажу: „Што се ја више множило у свим културним производима, то се мање могло наићи на постојаност самог себе у стварном животу“. Тако и Мимарт траје већ тридесет година, преиспитујући то Ја, српско Ја, уметничко Ја, авангардно Ја и моје многоструко Ја у мом тридесетогодишњем трајању, да би поставило питање: Имам ли Ја уопште смисла?; Хогерман из Шпаније поставља себе у ту шизофренију сликовних смена, преиспитујући шта је то постојано иза свих светлости свих велеграда, а Ћелава певачица Драмског студија слепих и слабовидих из Хрватске описује данашњи свет у коме се људи гледају, али се не виде, траже се, али се, упркос томе што стоје једни другима пред носом умножени у милион фотокопија, не проналазе.
У домену производње уметника ретко се разматра проблем (не)креативности. У лепљивом уметничком саћу сачињеном од масе произвођача и потрошача који слично изгледају, слушају исту музику и поседују исте теоријске референце, ретко се разматрају последице те кошнице на субјективност. Мала Клине из Словеније у свом перформансу под називом ЕДЕН чини управо то питајући шта је особеност у самодовољном уметничком рају. Маша Колар из Хрватске у The Memory of Water телима плесачица симболише клизећи, лепљиви конзумерски мед савременог инетелектуалца, како оног на сцени, тако и оног у публици. Карнавале и Торнхил кажу: „Свет уметности је досегао степен где испитивање термина ‘креативност’ више нема никаквог смисла и ништа ново у најнаивнијем смислу те речи више не може видети светлост дана у том простору“. Репродукујмо репродуковано јер то су захтеви тржишта – о томе говори Опера ултима Новосадског позоришта. Репродукујмо до бесвести, док репродуковање не изгуби смисао и не постане угарак на згаришту беспотребних текстова. Тако ће „масивна генерација једноликости довести до истинског нефункционисања друштвеног простора око савремене уметности“, а један Рудолф Валентино ће живети у малој картонској кутији у слепој улици настањеној бескућницима, као у представи под називом Нечујан, Пета Киневана из Ирске. На крају, „под условима продукције уметничке субјективности, сви смо ми ready-made уметници и наша једина нада је да ово схватимо што пре; сви смо ми апсурдни и истиснути као вулгарни предмет и уметничко дело нам је забрањено, као што су забрањене какве год сингуларности од којих се очекује да буду уметничке“ (Карнавале, Торнхил). Сви смо ми као Руже, Позоришта „Деже Костолањи“ из Суботице, лепи, румени, здрави и забијени у вазе, непокретни на трпезаријским столовима и лишени животне употребне вредности – сви смо ми сопствени производи.
„У току лаког сна испод површине реалног, у ширењу рекламних слогана и гомиле глупих задатака, до прекида овог стања остаћемо странци самима себи и пријатељи са стварима“ (Карнавале, Торнхил), о чему говори трупа Марија Конг из Израела, приказујући како нас пријатељство са стварима претвара у стенице и дрвене црве. У таквом стању које упорно траје и у коме све остаје увек исто, иако се стално креће као на траци (класне разлике, прикривене мржње, расизам, мизогинија, колонијализам итд) формира се слика демократије и она попут заставе вијори над појединачним нацијама. Стандарди – (другим речима) трају, као Стандарди, Компаније Пјера Ригала из Француске и у константном покрету бивају, у основи, непроменљиви.
Да би се отуђили од досадног ритма замајца историје, да би се шокирали, тргнули, прекинули такт традиционалног ковитлаца, постали странци устаљеним стандардима – морамо бити способни да приметимо ту обузетост собом, нарцизам интелектуалаца, затвореност савременог човека у сопствене оквире. Морамо изаћи сами из себе, сагледати ситуацију. Морамо се дакле одвојити од себе да би се са луцидним собом поново ујединили - У самоћи памучних поља, у којима се, као у онима Пароброд театра из београдског Круга двојке, питамо шта да радимо са новопронађеном субјективношћу (и сингуларношћу). Можда можемо да се смејемо, а можда можемо и много више ако почнемо са смехом. Можда у својој засмејаности смејачи могу померити велике националне куће два милиметра из темеља, не марећи да ли ће се оне у темеље одмах и вратити, јер то и није тако битно („Насмејте се, о, смејачи! Засмејте се, о, смејачи!“ каже у својој песми Велимир Хлебњиков).
Стога, брзо и спонтано, искрено, лако, једноставно и са љубављу - попут Танц Европа експреса из Берлина, загазимо дубље, Дубоко у снове, испод површине, иза Фејсбука и Инстаграма, иза вечитих националних и уметничких величина, иза спектакла, иза редитеља и националних театара и иза њихових обожавалаца и познавалаца, иза наших најбољих фото издања – да покушамо да видимо какви смо стварно.
Добродошли на Инфант 2014.
Милош Софреновић и Милица Константиновић
„У капитализму је конструисање нових оквира и начина живота искључиво ствар изолованих интелектуалаца. То објашњава све дуготрајне благодети сна.... Да би урликали на смрт, пси чувари се држе заједно.“