Много је разлога било за настанак позоришног фестивала Мало позорје. Али пресудни су сигурно стваралачки и уметнички. Културолошки су такође битни али само једним делом, други део или страна ових разлога нужно су реметили идеолошку и политичку идилу. Интересантно је на пример да је овај фестивал програмски увек био потребан старијем брату (Стеријином позорју) али никада није прихваћен до краја а камоли интегрисан у његову моћну програмско-организациону структуру. Културни естаблишмент је прихватао, чак се и дичио, дометима ових окупљања али увек их је ипак држао на дистанци. Није им сметало ако неко од критичара и страних гостију прогласи неку од представа са овог фестивала догађајем или најбољом представом, чак и у односу на представе са репертоара Стеријиног позорја. Они су се тиме поносили и хвалили али праве, суштинске подршке никад није било. Такође, овај фестивал настао је и као потреба али и одговор на све већи стваралачки притисак ове врсте театра да и оно пронађе своје место. Спонтаност његовог настанка види се и у именовању. У почетку он је имао неколико имена: OFF театар, Стеријада, Мала стеријада а усталио се назив Мало позорје. Иако је познат као југословенски ипак треба напоменути да је у почетку било и представа из иностранства. Ово је битно не само зато што ће из њега израсти Инфант него и зато што су већ тада продирали нови начини позоришног рада и едукације. О томе колика је стваралачка али и културна потреба постојала за оваквим фестивалом говори и, већ после неколико издања, оцена „да он годинама окупља слободне, неформалне и неинституционалне групе и позоришне уметнике који изаражавају неке од нових, радикалних тенденција у југословенској пракси”.

На плутајућим остацима разбијених шесдесетосмашких таласа илузија и заблуда промене и у вировима запретене стваралачке енергије нових генерација настаје богато позоришно стваралаштво диљем јужнословенских простора. Израсло из граничног простора професионалног театра главног тока, и оне енергије и стваралачког немира који се из њега стално преливао у другачије облике, као и из студентске радозналости и потребе за трагањем, али и најквалитенијег аматерског позоришног агона и посвећености, ова врста театарске продукције веома брзо је привукла пажњу позоришних радозналаца, призивајући потребу да се то разноврсно и богато стваралаштво стави у један сасвим нов контекст, који би му обезбедио право на опстанак и равноправан третман. Позоришта и представе класичног народног репертоарског театра не само да су имале озбиљну државну, идеолошку и финансијску подршку, него је изграђена и богата инфрастуктура, која је на разне начине подупирала ову духовну грађевину али и посебна ритуална места и форме окупљања ревијалног или такмичарског карактера, у оквиру којих су се, једном годишње, збирали и упоређивали резултати. Ови ритуали, тобоже основани због уметничких разлога, временом постају све више механизми остваривања идеолошког а на крају и голог политичког интереса. Како је новонастајућа врста театра не само настајала изван институција и самим ти била изван утицаја и контроле идеолошких душебрижника, него и била субверзивна, и уносила нове (непровериве) начине рада, слободу у изражавању и начину организовања, она је доста дуго времена остајала по страни. Међутим, све више се осећао јаз између позоришне праксе и онога што је задовољавало ригидне критеријуме позоришних ритуала али и необуздани притисак и прусуство нових али и квалитетних и другачијих позоришних остварења. Та остварења, задобијајући све већу пажњу критике, средстава информисања и публике, освајају позоришни простор и временом постају равноправни део позоришне породице, али још немају све оно што њихова ста­рија браћа имају. Коначну промену овог стања донела су три таласа. Први удар је био шесдесетих када настају Мале и експерименталне сцене (60.) и Брамс (66.), други седамдесетих са Малим позорјем (74.) и Младим и отвореним театаром (76.), а последњи средином осамдесетих када крећу још три фестивала ове врсте театра: Тједан сувременог плеса (84.), Фијат (85.) и Еуроказ (87.). То је вероватно најживљи период у позоришном стваралаштву али и коначан пробој и победа новог позоришног језика, чије су форме и организациони облици именовани на сасвим различите начине: off, експериментални, алтернатвни, отворени; коначно, то открива­ју и сами називи појединих фестивала, смотри.

Такође, у изражајном облику то су биле најразноврсније врсте театра, али и жанровски театарска пракса је била више него обогаћена. То је било време великих изазова и преиспитивања не само позоришног језика него и друштвене стварности али и трагања за новом надом и стваралачким импулсима. Тада на позоришној сцени равноправно егзистирају театри који се баве ритуалним, физичким, плесним као и театром који полако почиње да уводи технолошке иновације и искуства из суседних, паратеатарских облика изражавања. Видео постаје равноправно средство позоришног изражавања. Поједине трупе са својим представама демонстративно напуштају сцену кутију и почињу да користе сасвим нове просторе, амбијенте за своја остварења (Театар Рома Пралипе). Нови импулс добија и улични театар са Кугла глумиштем. Што се тиче литерарног театра ни он није запостављен али не инсценирају се искључиво драмски текстови него свака врста текста бива повод или основа представе (Глеј, Театар поезије). Инсценирано је невероватно много текстова који не да нису драме него нису ни позоришни ни у једном смислу (Каталин Ладик). Појављују се и прве плесне представе (Студио за слободни плес, Плесно казалиште), итд. Оно што је посебно битно је отвореност ове врсте театра у сваком смислу тако да су и представе старијих глумаца, редитеља, прихватане уколико су доносиле било шта ново или другачије. Једноставно, ово је постао простор где су сви могли да искажу своје неостварене или најскривеније позоришне идеје и импулсе.

Поетичка позадина овог фестивала је меандрирала и мењала се као и сами артефакти. Тако је у програмској књижици седмог фестивала записано да „Мало позорје није фестивал, надметање, него акција, истраживање, са посебном идејом да се открије, превреднује или оспори млада позоришна продукција. Зато је и (оно) само експеримент у смислу фестивала, јер је уграђено у ширу духовну основу од позоришне”, да би нешто касније констатовано да оно настоји да у свом репертоару садржи представе које подразумевају експеримент као форму истраживања у позоришном медију. Пред његов крај, метаморфозу, његове амбиције су да афирмише „нову позоришну праксу која је у директној супротности са окошталим позоришним формама: реализмом, психолошким и илустративним театром као и отварање према другим медијима, високој технологији, ликовности, покрету, плесу; даље, отвореност према свим новим промишљањима и узурпацијама основних елемената позоришног чина: традиције, глуме, текста, режије. Такође, ту је и отворена подршка ’новој драматургији’”.

На овом фестивалу, током двадесет година активног деловања, гостовале су многе алтернативне трупе, студентска академска позоришта, померене представе класичних репертоартских театара као и најбољи представници аматерског театра. Овде њихова имена наво­димо према непотпуној грађи за библиографију овог фестивала: Раде Шербеџија, Новосадско позориште – Úјvideki szinhaz (8), Театар ИТД (2), Загреб, Македонски народни театар (3), Скопље, Театар поезије (4), Београд, Зорица Јовановић, Драмски студио (2) Карловац, ХНК, Сплит, Театар 77, Лођ, Љуба Тадић, Позориште „Беседе”, Београд, Рада Ђуричин, Раднички универзитет „Ђуро Салај”, Театар СОС, Загреб, Театар Рома Пралипе(6), Скопље, Раднички универзитет „Ђуро Ђаковић”, Театар Слово, Студенти глумачке школе, Помона (САД), Казалиште Марина Држића, Дубровник, Глумачка дружина „Хистрион”, Загреб, Словенско народно гледалишче, Љубљана, Народно аматерско позориште, Кикинда, Атеље 212 (4), Народно свеучилиште Имотско, Народно свеучилиште – Експериментална сцена, Сарајево, Зијах Соколовић (2), Драмски студио Културног центра младих „Соња Маринковић” (2), Нови Сад, Театар „Кугла глумиште” (3), Загреб, Позориште „Под разно” (3), Београд, Позориште „Акт”, Београд, Културни центар, Панчево, Отворено позориште Дома културе (3), Нови Београд, Студентски центар Леро (3), Дубровник, Словенско народно гледалишче, Марибор, Омладинско позориште Народног универзитета, Жабаљ, Академско позориште „Промена” (3), Нови Сад, Каталин Ладик (2), Позориште младих, Нови Сад, Жељко Вукмирица, Ансамбл Acenzantez (2), Студио за слободни плес (3), Љубљана, Аматерско позориште ВХВ (2), Бачки Петровац, Казалишна група „Актер”, Загреб, Каћа Челан, Позориште „Двориште” (2), Београд, Плесни форум Сло­веније, Љубљана, Театарска работилница, Скопље, АРТ „Ђађа”, Нови Сад, Театар „Млада Босна”, Сарајево, Даска, Сисак, Плесно гледалишче, Цеље, Центар за културу Загреб, СКЦ, Београд, Позориште „Магаза”, Београд, Додест, Подгорица, Плесно казалиште СКЦ, За­греб, Позориште преко цесте, Крањ, Плесни театар и Експериментално гледалишче „Глеј”, Љубљана, Експери­ментално гледалишче „Глеј”, Љубљана, Сцена 13 Радио Новог Сада, Театар Амфитеатар, Сарајево, Загребачко казалиште лутака, Омладински културни центар, За­греб, Театар Палах, Ријека, Позориште „Бошко Буха”, Београд, Миленко Павлов, „Х” група, Народно позориште, Београд, Позориште ВХВ, Стара Пазова, Мало позориште „Душко Радовић”, Београд, Југословенско драмско позориште (3), Београд, Театар „Лауфер”, Нови Сад, Битеф театар (5), Београд, Луткарска сцена НП „Тоша Јовановић”, Зрењанин, Дом културе „Студентски град”, Београд, Театар „Сигнум”, Београд, Театар „Јоаким Ву­јић”, Крагујевац, Републички културни центар, Подгорица, Дах театар, Београд, Народно позориште „Љубиша Јовановић”, Ша­бац, Народно позориште (2), Београд. Значи, више од 80 трупа, са преко 130 представа.

Распадом јединственог духовног и културног про­стора нестао је и сваки смисао и разлог постојања оваквог фестивала. Али, и да се то није догодило, требало је због убрзаних промена у театру свакако мењати његову концепцију и оснаживати га новим идејама. Последња два-три фестивала била су међуфаза која су по­тврђивала ову потребу. Чак и постепена промена његовог имена у Фестивал новог театра говори о томе да су и код нас продрла нова схватања али и начини рада у позоришту. Настаје ново, другачије позориште. Дати тој новој енергији, сензибилитету, али и свести, адеква­тан контекст било је више него обавеза. Тај нови контекст обезбедио је Интернационални фестивал алтернативног и новог театра – Инфант.

Симон Грабовац