ПРОГРАМ / ИСТОРИЈАТ / АРХИВА / ИЗДАВАШТВО / СПОНЗОРИ / БИЛТЕН / КОНТАКТ / НАГРАДЕ

АНТИКОМАД ЗА „АНТИ-ТЕАТАР“
Поштована Публико, пред Тобом је сецирана свакодневица „просечне“ породице, чија је фасада блистава, јер је брижљиво одржавана, а унутрашњост, до уздаха запрепашћења, трула и обезљуђена. Суптилно је то и лепо играње ружним и грубим стварима од којих би већина нас најрадије побегла – или боље речено – сакрила их под скупоцени и баш у ту сврху купљени тепих.
Представа заправо почиње својим крајем... Протагонисти на сцени, сваки у свом случају, у својој радњи, док публика улази и тражи резервисано место. Музика је ритам пролазности – тако иста, а тако различита из тренутка у тренутак. А онда, започиње игра! Уз главну радњу (г. и гђу Смит, који пребиру по својој уобичајености), догађају се други протагонисти, филигрански изрежирани и препуштени својој игри. Представа дакле има неколико планова и потребно је пажљиво уживати, да би ужитак био потпун. Ваља гледати међупланове, ваља читати између редова, ваља слушати и интонацију, а не само текст.
Средиште радње прелази на Мартинове, који долазе Смитовима у госте, а још увек се траже и вичу кроз сећања. Сви постају клупко забуне, „пристојности“, ароганције и тобожње бриге једних о другима. Уз неколико непоновљивих прича, које једни другима причају, уз гашење неке већ испланиране ватре, уз „Ћелаву певачицу која се и даље чешља на исти начин“, све ће – можда, пребрзо завршити! Пребрзо, јер кроз илузију се брже путује него кроз стварност.

Даске које „Нови живот“ значе, зашкрипале су први пут марта 1948. године, када је група слепих ентузијаста, пред самоборском публиком одиграла своју прву представу (Миле Клопчић: Мати – режија Владимир Јагарић). Био је то позитиван шок за публику и колективни усхит за слепе глумце, који тада нису ни слутили шта су започели и где ће их то одвести.
Заређале су „илузије“, велика редитељска имена, накупило се то у овећу књижницу светске и домаће литературе, а иста је прочитана, или одгледана од стране публике у стотињак припремљених премијера, односно у преко 1300 одиграних представа.
Највећа имена хрватске позоришне режије оштрила су своја копља на слепим и слабовидим глумцима: Томислав Дурбешић, Радојко Јежић, Јурица Фрковић, Дражен Грунвалд, Мирко Мерле. Деведесетих година прошлог века редитељску палицу преузела је Нина Клефлин, након које више ништа није било исто. Представе су постале живље, покрет се покренуо до виртуозности, а имагинација глумаца отворила се до неслућених висина, разбијајући предрасуде и разуверавајући скептике. Нина је предводила плејаду нове генерације која и данас Драмски студио слепих и слабовидих чини јединственим и светски признатим. Ксенија Зец, Снјежана Бановић, Аница Томић, Ана Пролић, Марио Ковач, Саша Божић и Иван Плазибат - помогли су нам - кажу неки од глумаца - да смо „мање слепи“, односно да се осећамо као истински уметници.
Касније, Маја Марјанчић, Ксенија Зец и Тамара Савичевић направиле су од покрета - чудо! Уследио је Гранпри на 8. Међународном фестивалу камерног театра Златни Лав у Умагу 2007. са плесним пројектом Nos vamos a ver, који су осмислили и до савршенства довели већ поменути Ксенија Зец и Саша Божић.
Последња награда догодила се на 13. Међународном Нај, нај, нај фестивалу, где је позориште добило Златну Жар птицу за посвећеност заједништву у позоришној представи за представу Ане Пролић Испеци, па реци.
Драмски студио слепих и слабовидих „Нови живот“ организатор је јединог међународног фестивала позоришта слепих и слабовидих у свету BIT Blind in Theatre, који се одржава сваке друге године у Загребу. Прошле године (2013) одржан је 8. BIT.
Извођење ове представе је финансирано средствима Града Загреба.