Словенско народно гледалишче Марибор (СЛОВЕНИЈА)
Режисер: Јуш А. Зидар
Сценограф и дизајнер светла: Бранко Хојник
Саветник за покрет: Грегор Луштек
Костимографкиња: Тина Бонча
Композитор: Јуриј Алич
Лекторка: Мојца Марич
Асистенткиња сценографа (у студију): Ника Цурк
ГЛУМЕ
Жунко – ЖАН КОПРИВНИК
Коритник – БЛАЖ ДОЛЕНЦ
Деллареа – ГРЕГОР ПОДРИЧНИК
Странка – МИНЦА ЛОРЕНЦИ
Специфичност писања свестраног мариборског „скрибомана“ Рока Грегора Вилчника рокгре (1968), који спада у ред најпрепознатљивијих и највише награђиваних савремених словеначких писаца драме, представља слојевитост значења и догађаја, која алудира на свемогућа лудила нашег времена, за која аутор сматра да их можемо разумети само ако их не разумемо. Своју најновију трагикомедију апсурда Пошта (2019) Вилчик је поставио у поштанску канцеларију која је раније служила као комуникацијски центар, док је данас само једна од карика у ланцу презасићености и потрошачке опсесије; у Вилчниковом драмском тексту је то постапокалиптични простор коме су одузета сва средства за пренос било какве комуникације. Три поштанска службеника, Коритник, Деллареа и Жунко, свако јутро долазе на своје радно место, у пошту где нема маркица, коверата, образаца за препоручену пошту, нити печата, оловака или папира. Нема нити новца. „Поштански службеници су тако постављени за извршавање бесмисленог протокола, који не служи ничему осим самом себи. Као његови верни извршиоци, они потпуно изгубе оријентацију и објективан осећај за рефлексију сопствене бесмислене дневне радне рутине, осећајући да је у њеној основи нешто незадовољиво. Нешто што не задовољава нити потребе странака нити њихове личне жеље; они извршавају конвенцију, која је изузетно фрустрирајућа; преузимају одговорност за крајње стање дисфункционалности система чији су извршиоци. На личном нивоу је то прича о појединцима који живе реалност која их фрустрира и једино што им преостане и одржава их у животу јесу обмањивање и чежња за неким другим животом који се можда никада неће десити. Дакле, прича о томе како нам живот пролази у трагању за брзим решењима, како бисмо привремено осмислили основно незадовољство стварним и реалним, чекајући на неки другачији живот некад“, каже талентовани млади режисер Јуш А. Зидар. У критици Бридка метафора разпадајочега света Мелита Форстнерич Хањшек је написала: „Режисер Јуш А. Зидар је надградио, спретно изместио изузетно отворен Вилчников текст, очистио га од алузије на конкретне просторе и времена, која се у драми појављује, и заједно са својом екипом створио догађај, који у горчини своје толеранције моћно делује на гледаоца. /…/ Попут безвременских бића у Андерсоновим филмовима, апатични и беживотни су и (ново)старомодни службеници у пошти, иако представљају носиоце хумора у тренуцима безизлаза. /…/ Још један узбудљив и одлучан генерацијски пробој у мариборској Драми летос.“
