Српско народно позориште (Нови Сад, СРБИЈА)
Превод: Дринка Гојковић
Драматизација, режија и адаптација: Ана Ђорђевић
Драматург: Николина Ђукановић
Сценограф: Љубица Петровић
Костимограф: Светлана Цвијановић
Композитор: Владимир Пејковић
Сценски говор: Дијана Марковић
Сценски покрет: Вишња Обрадовић
Редитељ видео материјала: Синиша Цветић
Сниматељ и мотажер видео-материјала: Владислав Андрејевић
Сарадници на изради видео-материјала: Јован Радаковић и Ненад Маринковић
Продуцент: Јудит Ференц
Асистент костимографа: Милена Грошин
Асистент драматурга: Дивна Стојанов
Играју:
Марко Марковић
Милован Филиповић
Бојана Милановић
Сања Ристић Крајнов
Николина Спасић
Бојана Тушуп
Марко Савковић
Тања Пјевац
Пеђа Марјановић
Вишња Обрадовић
Миа Симоновић
Мина Павлица
Играју у видео-материјалу:
Анђела Пећинар, Андријана Ђорђевић, Јелена Лончар,
Дарија Вучков, Нађа Максић, Теодора Парошки,
Симонида Мандић, Мила Пајић, Невена Неранџић,
Иван Павловић, Драгомир Пешић, Стефан Старчевић,
Филип Клицов и Бранислав Ћалић.
Захваљујемо ФК Војводина и Академији уметности Нови Сад
Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Владимир Огњеновић
Видео-бим: Срђан Миловановић и Ђорђе Верначки
О Хандкеовом Голмановом страху од пенала
У роману Петер Хандке пише о неколико дана у живота бившег голмана Јозефа Блоха од кад губи посао на градилишту где је радио као монтер, или онога што Блох тумачи као отказ. Писац примењује поступак супротан психолошком реализму, одустаје од стандардне књижевне карактеризације и од свог литерарног јунака не прави заокружени лик. Фокусирајући се искључиво на описе његовог стања и његову свакодневицу, Хандке не провоцира емпатије читалаца према Блоховој судбини. Блохов свет је хладан, застрашујућ, отуђен, нарушене комуникације не само између људи него и
на метафизичкој равни. У роману Хандке користи оно што Гинтер Андерс, у студији Кафка – pro et contra, дефинише као Кафкино стилско обележје: о дешавањима која, с обзиром на њихову природу и традиционалну приповедачку праксу, треба да имају другачије наглашене осећајне тонове, он пише једнаким, безличним, равним тоном. Отуда читалац, заједно с јунаком, не зна како треба да се постави према исказима у тексту па не може ни да се препусти да га писац некуд води.
Реч редитеља
Голманов страх од пенала
Пут пређен кроз рад на драматизацији – доста слободној и удаљеној од романа колико је само позориште удаљено од прозе, поготово Хандкеове прозе – пут пробијања кроз ткиво овог култног дела и његову згуснуту и узнемирујућу садржину, пут прављења представе након тога, али и пут који сâм главни лик Јозеф Блох пређе кроз представу, тиче се испитивања бесмисла конструкције живота засноване на искуству просте свакодневице, до крајњих граница, које, кад се пређу, почиње пут ка смислу. Искуство просте свакодневице је препуно апсурдних ритуала, који, кад се преиспитају без страха, губе сваку вредност и делују чудно, као што реч која се понавља много пута почиње да звучи застрашујуће, лишена икаквог садржаја, јер га она и нема, тј. губи понављањем. Понављање без развоја увек води ка обесмишљавању. Најзначајнији и најболнији апсурдни ритуали просте свакодневице налазе се у љубавном животу и каријери. Успех, оствареност у њима, љубавном животу и каријери, не отклања њихову апсурдност – она је наглашава. Што је човек успешнији, то му је теже, јер се спољни знакови успеха не подударају с његовим осећањем живота.
То изазива неурозу – анксиозност, angst – јер је човек несрећан без разлога, тј. без разлога који би ико био у стању да му објасни. Он је принуђен да изнова понавља понашања која су пред њега стављена као захтев, како би
остао успешан, док испуњеност осећањем успеха изостаје сваки пут све очигледније. Човек модерне свакодневице губи везу с природом и природним, логичним и повезаним по природи, губи везу са целовитошћу и доживљајем себе и света. Његов једини излаз из тог стања престрављености празнином је управо оно чега се највише боји – неуспех. Мој Голманов страх од пенала је ода ослобађајућем неуспеху.
Ана Ђорђевић
