„Спектакл“, Студио за сувремени плес Загреб
Кореографкиња: Ирма Омерзо; Драматургија: Јасна Јасна Жмак: Музика: Станислав Ковачић; Костимографкиња: Здравка Ивандија Киригин; Сценограф: Вања Магић; Плесачице: Ана Внучец, Дина Екштајн, Мартина Томић, Ана Мрак, Ида Јолић и Теа Маршанић
Другог дана овогодишњег ИНФАНТ фестивала, на отвореној сцени Кинеске четврти, загребачка трупа Студија за сувремени плес, а под вођством кореографкиње Ирме Омерзо, нам је представила свој Спектакл. Плесна изведба је најпре омаж богатој историји Студија, нудећи нам читав речник покрета насталих још од самог оснивања 1960-их. Штавише, разматрајући синхронизованост и јединство, шта оно даје и како се доживљава на сцени (али и ван ње), на преиспитује и доводи у питање и појам спектакла.
На самом почетку изведбе, плесачице нам неспретним покретима представљају почетак, прве плесне кораке које одликује невештост али и видљива концентрација и жеља за напредовањем. Временом њихово тело постаје сигурније, оштрије и чвршће, тако показујући производ чистог рада. Управо је рад један од мотива којим је овде дефинисан плес. То нам показује и промишљен одабир костима, па и реквизите којом се извођачице служе током представе. Обучене у широку радничку одећу, премештајући, склапајући и поновно расклапајући тешке челичне конструкције, преносе нам доживљај сировости и тежине који носи плесни занат, а захтева исцрпну анализу, експериментисање, комбиновање. Демонстрирајући плесни речник, чланице ансамбла првобитно нам представљају порекло и историју сваког покрета, а затим га изнова и изнова понављају и утврђују са пуном концентрацијом и присутношћу. Већ из презентације општег костура плесне кореографије постаје очигледно да је представа посвећена самој уметности модерног плеса.
Свака од извођачица, независно једна од друге, изводи своје покрете чиме се гледаочев поглед конфузно расипа тражећи непостојаћу нит којом може да их повеже. Међутим управо у тој индивидуалности на сцени и јесте поента, што нам потврђује и кратак монолог о синхронизацији покрета који учеснице изговарају. Наиме, уједначени покрети на сцени посматрачу делују застрашујуће, задивљујуће и претеће, а извођачима они пак нуде сигурност и осећај моћи (ову теорију можемо проширити и независно од сцене и плеса, а тиче се појма племена и потребе за припадањем). Управо су све ово одлике спектакла на који смо навикли, а које су овде намерно изостављене, тако да сам назив представе може деловати дрско и провокативно. Мада баш због тог назива наслућујемо да нећемо добити онај конвенционални спектакл који је по свим мерилима гласнији, сјајнији и узбудљивији од просека, већ његову другу страну коју вреди даље откривати. Јер спектакл је, на крају крајева, сваки догађај одређен временом и простором, који на неки начин узбуђује, а овде је то итекако постигнуто преиспитивањем и пркошењем устаљеним стандардима које очекујемо од плесне атракције.
