(Голманов страх од пенала – драматизација и режија Ана Ђорђевић, Српско народно позориште, Нови Сад)

Прву етапу отварања 161. сезоне најстаријег театра у Србији започела је представа Голманов страх од пенала, према причи (како је сам аутор дефинише) Петера Хандкеа. Драматизацију, режију и адаптацију ове верзије Хандкеовог дела потписује Ана Ђорђевић. Одлуком да се премијера изведе у склопу такмичарске селекције 48. фестивала ИНФАНТ, представа је пресељена у атипичан театарски амбијент, на импровизовану сцену под ведрим небом.

 

Самим погледом на сценографију стиче се утисак распршености, који остаје присутан све до краја представе. Сцена је омеђена елементима свлачионице фудбалског клуба, са великим платном на ком се пројектују кафкијански инсерти и (не)успеси Јозефа Блоха, као и трпезаријским столом на средини позорнице, употребљеним за најразличитије сврхе у сценама које се непрестано смењују. У њима је свеприсутан и сјајни Марко Марковић, који тумачи лик Јозефа Блоха, али често и сам постаје део сценографије – скрушеног погледа (више разочараног и уморног неголи уплашеног), нем док се око њега одигравају многобројне (и неретко тешко ухватљиве) епизоде из живота споредних ликова. С друге стране, о њему сазнајемо тако мало, па чак ни то да је након завршетка голманске каријере постао радник на градилишту и да управо у тренутку када га упознајемо у Хандкеовом приповедном тексту, он добија отказ – што неупитно детерминише читаву радњу.

 

Почетна сцена „из фудбалског живота“ у којој дијалог воде главни глумац и Миодраг Филиповић као Менаџер, брзо се претаче у сцену из породичног живота у којој се појављује Сања Ристић Крајнов, као будућа бивша супруга Јозефа Блоха. Уношењем одвећ комичног у апсурдно растаче се прича и хандкеовска атмосфера остаје да се препознаје само у неповезаним секвенцама приказаним на великом платну, као и у наступу Бојане Тушуп као биоскопске благајнице, коју Блох убија (али у амбијенту у ком је приказана премијера, већина публике њену смрт није могла ни да види).

 

Многобројне (и слабо повезане) епизоде доводе и до појаве великог броја ликова, што додатно отежава праћење и разумевање радње која се одиграва на сцени. Изненадан и ничим мотивисан упад психолошкиње на сцену, Марко Савковић као Навијач који „искаче“ и пребија Блоха – за схватање ове сцене, на пример, потребно је извесно време јер почиње истовремено када и Блохова романса са благајницом; затим ничим оправдан изненадни прелазак границе и посета бивше девојке у изведби Тање Пјевац, а потом још магловитији сегменти у којима се појављују иритантне фризерке које говоре о несталом немом дечаку. Банална повезаност Блоха и немог дечака, који се узгредно помиње током представе, обележава и њено финале у симболичком кључу.

 

Глумачка подела, премда појединачно сјајна, на тренутке је деловала неадекватно у улогама које су им додељене. Чинило се да недостаје управо прожимање између двају принципа – комичарских рола маестралне Сање Ристић Крајнов, које су непрестано изазивале смех и бурно одобравање публике, и бахатог и самоувереног става Бојане Милановић, у улози (несхватљиво анахроне) плаћене проститутке, спремне на све да одобровољи Блоха након пораза. Поред њих, пажњу су привукле и Бојана Тушуп, чија су агонија и екстаза биле најближе хандкеовском маниру, и Тања Пјевац, чија је лакоћа глумљења дошла до изражаја у односу на повремена претеривања и артифицијелност на нивоу целе представе.

 

Иако никако не можемо негативно оценити представу којом је отворена позоришна сезона 2021/22, остаје осећај непотпуности и недовршености. Упркос доброј глумачкој подели, атрактивном и актуелном тексту и модернизацији сценографије техничким средствима која привлаче пажњу публике, тешко је стећи целовит доживљај одгледаног и избећи осећај недостајања елемента који би све повезао и употпунио створивши заиста трагикомични спектакл сезоне.