Петер Хандке – „Голманов страх од пенала“, Српско народно позориште, Нови Сад

„Голманов страх од пенала“, у режији Ане Ђорђевић, је адаптација истоименог романа Петера Хандкеа објављеног пре нешто више од 50 година. Премијера је одржана трећег дана ИНФАНТ фестивала у Кинеској четврти.

Представа је започела претерано стилизованом видео пројекциом (можда и сувишном поред јасне најаве спортског коментатора која већ доприноси драматичности), приказујући Јозефа Блоха (Марко Марковић), голмана, у тренутку када треба да одбрани надолазећи пенал. Он у томе не успева, након чега следи низ епизода кроз које пратимо благу, једва видљиву градацију његове личности: од потиштености, преко малодушности до агресивности.

Стављањем главног лика у други план наспрам осталих, подцртава се његова пасивност и немотивисаност за изградњу било каквих односа са околином. Међутим и поред тога, појава и поступци неких од тих ликова су у великој мери збуњујући. На пример, студенткиња психологије: ако је она само средство којим се разјашњава Јозефов однос са женом, њено лицемерје и лажна слика њиховог брака, онда је ова улога крајње непотребна, обзиром да смо врло лако то исто закључили из претходне сцене. Исто се може рећи и за појаву двеју фризерки у селу у које Блох доспева. Истина је да се оне појављују у оригиналном тексту романа, али из приказаног није јасно: шта оне представљају и где се уклапају у адаптирану верзију и што је најважније – зашто се баш са њима завршава комад? Уколико и постоји одговор, он на сцени није видљив.

Поједини сегменти представе успевали су да буду прилично симпатични у суптилном хумору, али и он је често ремећен беспотребним претеривањем у комедији. Пример је менаџеров (Милован Филиповић) плес уз песму Аргентина, или пак већ поменута сцена са студенткињом.

Поред свега наведеног, чини се да највише нејасноћа овде изазива сценографско решење. Наиме, места збивања се током читавог трајања представе непрестано мењају; од свлачионице, ресторана, хотелске собе, до стана љубавнице, па чак и кафане. А сцена од почетка до краја, недвосмислено задржава физичке ознаке купатила. То не би био проблем да је оно неодређено и некарактеристично: јер, тако би глумци различитом употребом истих предмета и увежбаним мизансценом лако прилагођавали простор по потреби. Али не можемо а да се не запитамо шта лавабо, туш и базенске мердевине раде у једној кафани или ресторану? Чак и да постоји одговор на ово питање, ти детаљи ни у једном моменту нису употребљени – тако да се поставља питање њихове сврхе?

Страх од пенала је страх од неуспеха. И шта после њега? Или , можда је тачније питање, да ли успех заиста изазива задовољство или само обезбеђује дистанцу од притиска околине? Сва ова питања, која се постављају током представе, остају да лебде и након ње. Такође, одласком Јозефа са сцене остаје нам проблем одсуства правог краја. Можда заправо тој малодушности нема краја. Једно је сигурно: апатија праћена низом нејасноћа је и даље присутна.