(Рок Грегор Вилчник рокгре – Јуш А. Зидар, „Пошта“, Словенско народно гледалишче Марибор)

48. Интернационални фестивал алтернативног и новог театра – ИНФАНТ отворила је представа „Пошта“ Словенског народног гледалишча из Марибора, настала према тексту мариборског скрибомана Рока Грегора Вилчника и у режији младог редитеља Јуша А. Зидара. Најављена као „апсурдно трагична комедија нашег доба” покушала је да представи живот радника мале провинцијске поште, чију законитост досадних и испразних живота, засновану на устаљеним правилима и бирократским процедурама, нарушава појављивање усамљене и захтевне клијенткиње (или више њих?).

 

Покушај да се апсурд успешно прикаже у наше доба, 70 година након Бекетовог „Годоа“ и Јонескове „Ћелаве певачице“, захтева изузетну инвентивност и сензибилитет за актуелни тренутак. Овога пута су оба услова изостала – још од појављивања првог радника поште на сцени, Делларее (Грегор Подричник), са хиперболизованом задњицом и откопчаним панталонама, публици је било јасно у ком ће се правцу радња ове представе кретати. Друга два радника, Жунко (Жан Копривник) и Коритник (Блаж Доленц), са истоветним предимензионираним задњицама, представљају типски приказ лика словеначког (и сваког другог) бирократе. Њихов посао је заснована на страху од шефице, митског бића које симболизује принцип зла, нераду, избегавању клијената, као и устаљеној бирократској кореографији, која се из сцене у сцену понавља као магијска формула. Странка (Минца Лоренци) представља покретачку силу која подстиче испољавање особина поштанских службеника. Кроз ситуације у којима се појављује да би послала препоручено писмо, подигла новац или купила скандинавку, нагони их да покажу своје слабости и неиспуњене животне снове, скривене иза маске представника трулог државног апарата. На тренутке је нејасно да ли је у питању исти лик или Минца Лоренци глуми различите клијенткиње, те, иако је њена глума убедљива, травестије које изводи до краја остају недоречене.

 

У првих неколико минута је исцрпљено све што је представа имала да понуди, да би се током наредних сат времена свака сцена понављала и потврђивала оно што нам је већ од самог почетка јасно и одавно већ виђено, како у делима апсурда, тако и у свим остварењима о државним службеницима, па и цртаним филмовима са смотаним и неспособним ликовима. Сваки покушај самоактуализације осујећен је и Деллареа никада неће постати славни свирач тромбона, а Коритник, коме чак ни годишњи одмор није потребан, манекен. Њихова потпуна изолација од света симболично је представљена покушајима хуморног набрајања инвентара провинцијске поште, у којој не постоји ниједно средство комуникације, па ни коверте и маркице, које Деллареа црта оловком по пулту. Иако је интенција ауторског тима била усмерена ка комичном, понављање безброј пута искоришћених примера вербалног, гестовног и ситуационог хумора на плошним ликовима, довело је до замора и изостанка смеха.

 

Истоветне сцене у суморној и стерилној сценографији поштанског пулта и зидова прекривених жутим плочицама, између којих је превише празног простора у ком се глумци губе и нестају, у ретким тренуцима дају наду да ће доћи до климакса и преокрета. Сцена у којој странка не добија прилику да користи службени тоалет и мокри на сцени, једна је од таквих пропуштених прилика да се промена догоди. Ипак, та сцена се завршава и почиње наредна, која изнова понавља и потврђује да ту сигурно има неких неспособних поштанских службеника и незадовољних клијената. Коначно, усамљеност се прекида када (једна од) странака позове сву тројицу на свој рођендан, чијим се великим одласком представа и завршава.

 

Жеља да се прикаже „лудило нашег доба” кроз апсурдне приказе бирократизације довела је до бирократизације онога чему апсурд као уметнички поступак тежи. Истрошени прикази прежваканих тема, ни уз убедљиву глуму Грегора Подричника и Минце Лоренци, нису успели да пруже публици оно што су јој аутори наменили, ни комедију, ни апсурд, ни трагедију, а најмање актуелну тему у којој бисмо службенике провинцијске поште препознали као специфичне хероје нашег доба.