РЕСЕТ

Копродукција Група „Хајде да...“ и Установа културе „Вук Караџић“, Србија

Ресет

Реч „ресет“ се у свету савремене технологије користи са значењем „исправити тренутну грешку и довести систем у оперативно или иницијално стање“. (Wikipedia)
Електронски системи имају свој живот. Настају и раде. Такође умиру. Нападају их вируси. Губе енергију услед захтева да више подсистема раде истовремено. Некада нису у стању да препознају друге системе, успоставе комуникацију, компатибилно сарађују. Некада се коче, улазе у неконтролисано стање и „падају“. Морају се зауставити, прекинути све активности да би процесори поново могли да се покрену и да би се поново зачуло њихово задовољно зујање. Изгледа да је исто тако и са људима. Представа „Ресет“ је заправо прича о буђењу, о поновном покретању.

Представа је настала као продукт пројекта „Оквир тела“ који је Група „Хајде да...“ иницирала са циљем да омогући креативну сарадњу између особа са инвалидитетом и уметника на пољу савременог плеса. Пројекат отвара простор учесницима да истраже могућност инклузивног плесног рада. Након низа плесних радионица, 2008. и 2009. године су креиране и две плесне представе, у којима наступају играчи без и са инвалидитетом (глуве и наглуве, слепе и слабовиде особе).

Група „Хајде да...“ и Установа културе „Вук Караџић“

Група „Хајде да...“ је невладина организација настала 1999. године. Од тада је реализовала велики број пројеката са различитим маргинализованим популацијама (особе са избегличким искуством, особе са инвалидитетом, ромска деца и млади...). Група је сарађивала са различитим културним институцијама и организацијама у земљи и иностранству: CEDEUM, ЕРГстатус плесни театар, Дах театар, Мудра театар, Центар за културу Стари Град, Озон Галерија, Културни центар Рекс, Silezian Dance Theatre, CandoCo... Од 2008. године реализује пројекат „Оквир тела“, којим подстиче сарадњу особа са инвалидитетом, играча и короеграфа савременог плеса, у оквиру кога је реализовала и две позоришне плесне продукције („Крива за Гауса“ и „Ресет“).

Установа културе „Вук Караџић“ чији је оснивач ГО Звездара, заснива своју програмску концепцију на вредностима које афирмишу савремене позоришне, плесне и музичке тенденције, које истичу креативне слободе појединаца и подстичу аналитички начин разумевања уметности и стварности. Секретаријат за културу града Београда и Установа културе „Вук Караџић“ иницирали су пројекат „Београдски плесни центар“ који (на две сцене и балетском студију у Установи културе „Вук Караџић“) жели да окупи све уметнике који се на било који начин баве: савременом игром, кореодрамом, театром покрета, истраживањем модерног плеса, унапређењем образовања у овој области...


„Овога пута са зрелошћу која импонује, Даница Араповић је дала поставку која формално садржи скупну игру три пара, терцете, дуетеисола, који су садржајно не само обојени нескривеном природном елеганцијом и изразитом осећајношћу, већ су занимљиви и оригинални по свом плесном току. Примењујући на своје извођаче технолошки термин 'ресет', који у том систему значи 'исправити тренутну грешку и довести систем у оперативно или иницијално стање' Даница Араповић је подједнако успешно приказала 'падање' плесног система, тренутно заустављање и његово поновно покретање, његово буђење кроз покрет.
У томе је веома значајну улогу имао и драматург Марко Пејовић, уверавајући по ко зна који пут да савремени плес мора имати осмишљену у брижљиво разрађену драматургију. Музика Александре Ђокић, у бити пријатних, лирских сазвучја инспирисала је кореографкињу и извођаче да наступе са ретко достигнутом складношћу и међусобним разумевањем. То је допринело да се граница између онога што су покретом исказивале професионалне, веома експресивне играчице - Ана Игњатовић-Загорац, Јелена Стојиљковић и Јована Ракић и онога што су плесали Данијел Тодоровић, Сенад Сопнић и Стојан Симић уопште не намеће. То се лако уочавало и онда када су младићи били сами на сцени, супротстављени један другоме, јер је њихова преданост уметности којом се баве зрачила искреним надахнућем и свешћу да су део света, судбине и трајања, које доживљавају не само пуном снагом, већ и пуним срцем.“
Милица Зајцев, Дневни лист Данас, 16. 12. 2008.