ТАМО НЕМА НИЧЕГА – или Да ли снови спавају у току дана?

Симптоми, Мађарска

Тамо нема ничега – или Да ли снови спавају у току дана?

Моја драга чула, ви ме оспоравате. И ти, моја једна и једина машто. Настављам да штипкам сопствени портрет, изнова и изнова, и искривљујем контуре свега и свакога. Али да ли се тиме обликује свет по мени, једном и засвагда? Како изгледа неко/нешто изван њега? И шта ако нема ничега тамо да се гледа? Да ли је то још једна ствар коју пројектујем у својој машти?
Желим одећу која ће ме заштити од света изван мене. Морам доћи до закључка да чуда нема.

Средишња тема представе у извођењу Симптома је сукоб између начела стварности и начела истине. Страх који генерише овај конфликт прати нас током читавог живота и трује нам дане кроз гафове стварности. То је као да нас ова параноја тера да случајним догађајима једног болесно-схватаног света приписујемо значење и доживљавамо хаотичну стварност која нас окружује као субјект-центричан систем који има смисла. Међутим, овај очајнички покушај да се припише значење универзуму искривљује саму нашу перцепцију, спречавајући нас да видимо ствари у правом светлу њиховог битка. Због тога исту ствар једна особа види на један а друга на потпуно другачији начин.        

Real-time видео технологија која се користи у овој представи реагује на позицију у простору тела у покрету, као и на његов облик, правац и динамику кретања, трансформишући гестове шест плесача у пројекцију њихових страхова и фантазија, а мрежу њихових односа у мобилну апстрактну слику.

Симптоми

Симптоми су извођачка група плесача и глумаца, коју је 2002. године основана мађарска плесна уметница и кореографкиња Река Сабо.
Симптоми се појављују у низу формата: од уличних акција до позоришних представа, од слободних импровизација до кореографија са плесачима и real-time видео технологијама. Њихове представе су игре са општим темама: случај, снови, идентитет, глобално загревање, рециклирање – комбинујући и постављајући један поред другог различите језике, почевши од савременог плеса све до пантомиме, од поезије до наука, све то са симптоматичним хумором.
Своје представе изводе претежно у Будимпешти, али и у просторима, улицама и на фестивалима широм Европе.

„Изведена уз тупо ударање џеза, ова представа завршава сном на јави који је прошао кроз бизарни терор. Летимичне живе слике које подсећају на филм Дејвида Линча 'Глава за брисање' обликоване су у надреалне секвенце из балске дворане у купаћим костимима и доколеницама које су омаж Пини Бауш.
Вињете бола, страха и туге сањалачки пливају против струје светлости необично наглог отварања очију. Изванредно.“
Лјук Џенингс, Гардијан