Превод с пољског: др Зоран Ђерић
Режија: Александар Давић
Видео: Жива Станојевић
Сценографија: Жељко Пишкорић
Костим: Марина Сремац
Кореографија: Оливера Ковачевић Црњански, Фросина Димовска
 
П о д е л а :
ЗИГФРИД ТЕНГЈЕР / ТРЕФАЛДИ: Мирослав Фабри
НИКОЛАЈ ВОЈТАШЕК / ТРАВАЈАК: Иван Ђурић
ЗОФЈА ТЕНГЈЕР: Марина Зубић Цинкоцки
ЈУЛИЈА ТОМАШИК: Јована Стипић
ТУРБУЛЕНЦИЈУШ ДМИДРИГЈЕР: Ервин Хаџимуртезић
МИНА, ГРОФИЦА ДЕ БАРНХЕЛМ: Јелица Глигорин
ПУТНИК ТРЕЋЕ КЛАСЕ: Зоран Андрејин
ЖАНДАРМ: Бошко Петров
ГОСПОЂИЦА МИРА КУПУСИЋ: Вера Хрћан Остојић
УПРАВНИК ВОЗА: Емил Курцинак
ДОКТОР МАРЧЕЛО СВАЂАЛИЦА: Саша Латиновић
МИРИН БРАТ, ВАЛЕРИ КУПУСИЋ: Дејан Шарковић
ЧУВАР ПРУГЕ, ЈАНКО ГЕГАЛО: Драган Зорић
Његова жена, лепа ЈАНИЦА ГЕГАЛО: Марина Зубић Цинкоцки

Представа траје 60 минута.

Одушевљење после мог првог читања Виткјевичеве „Полуделе локомотиве“ крајем осамдесетих година прошлог века било је праћено утиском да је комад до те мере бизаран, да га то чини готово немогућим за постаљање на сцену. У међувремену су наше просторе задесиле деведесете па ми свет, насељен ликовима код којих само танка опна цивилизације спречава најмрачније страсти да избију на површину, није више изгледао тако далек. Коришћење видео пројекције у савременом позоришту је одавно постало опште место, а успешност и оправданост мешања позоришта и филма/видеа варира од случаја до случаја. Виткјевичев комад се готово у целости догађа у локомотиви у покрету и писац са пуно разлога подразумева употребу филма, односно медија који најбоље дочарава утисак покрета. У мом случају посезање за технологијом нема амбицију да глумце потисне у други план. Напротив, виртуелни свет видео екрана видим као средство да се за глумце и позориште освоје нови, пре дигиталног доба, недоступни простори.
Александар Давић

--

Возачи „самоубице“ су овим чином свесно желели да укажу на основну идеју коју је имао и сâм писац, Станислав Виткјевич, да се ближи катастрофа, да постоји криза вредности, морала, разних ауторитета и елитне културе, а да се појављује масовна култура, укључујући и филм, коју он није много волео, али је свесно кокетирао с њом.
„Полудела локомотива“ је једна од првих представа чији је саставни део – још 1923. године! – био филм. Комад није игран за пишчевог живота, него тек 60-их година, јер су Станислава Виткјевича сматрали „декадентом, па и лудаком“, па га као таквог цензурисали и забрањивали. Оптуживали су га да исмева пољско друштво у време кризе, а његова филозофија се назива „катастрофиза“ – термин који и сâм користи у представи „Полудела локомотива“ - предвиђајући у њој приближавање Другог светског рата.
Зоран Ђерић