Баштиници авангарде
Овогодишња селекција ИНФАНТ-а успостваља својеврсни дијалог са позоришном авангардом чији смо позоришни наследници. Борба за посебност, аутентичност и сензибилтет бића, слободу изражавања, превладавање духовног над материјалним, искреност и истинитост осећања и храброст уметничког изражавања је карактерисала живот Антонена Артоа који се претворио у моћан крик који се простире до данас. Одјек његовог крика као да још увек покреће таласе енергије у којима су била уплетена и стваралаштва Василија Кандинског, Леса Курбаса, Станислава Игнација Виткиевича, Ежена Јонеска и можда највише Јержија Гротовског – који су нека врста спиритус мовенса појединим представама (Амок Театра, Лублинског плесног позоришта, Позоришта младих, ТанзЛаборатоуријума, Театерлабора, Театра Зар*).
Од позоришне авангарде с почетка XX века па преко оснивања Позоришне лабораторије Гротовског (пре 50 година) савремени театар је прешао дуги пут и данас је можда и потребан свеобухватнији поглед на ову традицију позоришног истраживања - која се пре једног века одвојила од доминације драмског текста и реализма а ставила у фокус позоришни чин глумца и ауторство редитеља и осталих уметника. Њој несумњиво припада и овај фестивал са својом 36-огодишњом традицијом од Малог позорја па преко трансформације у ИНФАНТ.
Поред разноврсног сценског израза који данас укључује технике авангарде (и поновно афирмисање неких техника као што су „Mime Corporel“ Етјена Декруа или „Биомеханика“ Всеволода Мејерхољда), затим позоришна истраживања теарских лабораторија током XX века као и нова истраживања медија, савремени театар данас уједињује уметнике из различитих националних и позоришних традиција и намеће нам поређења са древним митом о Вавилону, када су људи градећи кулу говорили једним језиком. Сценски језик се током XX века, успоставио као важнији и разумљивији од оног вербалног, текстуалног и националног. Тело у својој целости носи комуникацију а говор је део веће целине. Класични текст није светиња а дух аутора је повод за сценску игру (Истер Театар).
Савремени театар превазилази страх од неразумевања и укључује различите језике и културе у своје представе (Мултикултурално позориште Галилеје, Плаво позориште, Компанија Ефрат Стемплер*). Данас је уобичајено да иза једне представе стоје уметници из различитих култура и да своје искуство и културно наслеђе уткају у представе и интеракцију са другима. Многи театри укључују у процес и уметнике различитог образовања, плесаче, глумце, теоретичаре, мултимедијалне уметнике, уличне плесаче, паркур-исте, капоеристе, који стварају заједно један нови орегинални језик (Студио за савремени плес, Хајде да..., Продигал театар, Мимарт, Трикстер театар *).
Такође, позоришни уметници данас показују сензибилитет и окупираност темама које нису ограничене њиховом географском и културном припадношћу (Југен театар, Дах Театар)*. Могло би се рећи да је то последица процеса глобализације, уједињене европске заједнице али верујемо да је у основи последица осећања припадности људској заједници која дели саживот и простор ове Планете.
Овогодишњи програм ИНФАНТ-а афирмише театре који стварају из унутрашње неопходности, у смислу В. Кандиског, користећи своје технике и професионализам да уметност допринесе заједничком духовном развоју, који повезује људе у градњи духовне пирамиде – или нове вавилонске куле, као симбола заједнице људи који живе у разумевању. Тако ИНФАНТ 2009 на најбољи начин афирмише истинску мултикултуралност, која је у својој суштини заједнички рад, поштовање и разумевање различитости.
Јадранка Анђелић
* У овом тексту смо помињали поједине театре у одређеном контексту, којије за ову прилику послужио као илустрација различитих перспектива савременог театра али свесни чињенице да се ниједан од њих не може подвести само под ту карактеристику.