представа
Група „Хајде да…“ и Установа културе „Вук Караџић“, Београд, Србија
Кореографија: Борис Чакширан и Сања Крсмановић Тасић
Музика: Александра Ђокић-Ракић
Глас: Светлана Гогић
Драматургија: Марко Пејовић
Костимографија: Борис Чакширан
Дизајн светла: Паун Павловић
Играју: Ана Живковић, Андријана Лубина, Данијел Тодоровић, Јелена Стојиљковић, Јована Ракић, Сенад Сопнић, Стојан Симић, Светлана Гогић
Плесни педагог: Дејана Будишка
Представа „Крива за Гауса“ је део пројекта „Оквир тела“ Групе „Хајде да…“, који је инициран у јуну 2008. године и који је окупио играче и кореографе и особе са инвалидитетом. Реализована је у копродукцији Установе културе „Вук Караџић“ и Групе „Хајде да...“ а у сарадњи са Београдским плесним центром.
„Крива за Гауса“ је назив који се ослања на, у статистици (и другим наукама), често коришћен модел Гаусове криве (односно нормалне расподеле). У основи се налази поставка да контолишући појаве, карактеристике које могу да „замагљују“ наше мерење (нпр. пол или ниво образовања), можемо да опишемо и предвидимо људско понашање. Тада ће се резултати највећег дела популације организовати око просечне вредности мерења. Они који не спадају у тај средишњи део расподеле, чине „неконтролисану“ мањину (оне који имају јако високе или јако ниске резултате на испитиваној вредности, особини...). Представа поставља питање, нису ли ти делови управо они који уносе „поремећај просека“ - односно живот. „Крива за Гауса“ је процес декомпоновања разумевања социјалних феномена, где се крајње (екстремне) вредности постављају подједнако референтним као и оне просечне, где се појединачно ставља поред уопштеног, где целовитост слике (колико год она била несавршена) стоји тик поред прецизног описа делова, где је лепота немогућа без уважавања бола и где је драгоцено управо оно трагање које има за путоказе „комадиће хлеба“ које нам је оставило друго људско биће.
Марко Пејовић
Ово је прича о једној генерацији, која може бити ван-временска, о одрастању у свету где је танка линија између безнађа и смисла. Ово је прича о трагању за комуникацијом, о трагању за каналом размене, о љубавима пронађеним и промашеним, о сусретима и растанцима. Ово је прича о смрти која нам стално „седи на левом рамену“ и животу који пролеће покрај нас, који каткад пролети као шарени лептир који живи само један дан.
А пре свега и изнад свега ово је прича о нашем сусрету и суштинском упознавању које се може остварити само кроз креативни процес стварања уметности.
Сања Крсмановић Тасић
--
Пројекат „Крива за Гауса” представља велико освежење у низу играчких представа Београдског плесног центра, због свог специфичног концепта, али и једне нове енергије која је са лакоћом „прелазила рампу”. Представа је настала у оквиру пројекта „Оквир тела”, а на иницијативу групе „Хајде да...”, и обједињује играче са претходним плесним образовањем и искуством, као и особе са инвалидитетом – играче аматере који имају неку врсту хендикепа везану за вид или слух. Са идејом да уметничко изражавање и позоришно искуство буду доступни свим групацијама у друштву и да талентовани појединци добију своју шансу, без обзира на врсту хендикепа са којом су у животу суочени, после вишемесечног радионичарског рада изабрани су учесници представе. И све коцкице су се сложиле – почев од сцене која је сасвим отворена и проширена, са врло једноставно али ефектно решеним излазима, преко доброг осветљења, до одличне музике младе, даровите композиторке Александре Ђокић.
Драматуршки концепт Марка Пејовића је врло широк, од приказа хармоничних љубавних односа, преко сукоба, разочарања, до поновног проналажења. Мешају се сцене једног општег хаоса и бесмисла, са сценама које нуде осећање смираја и оптимизма. Прича је постављена једноставно, као трагање за смислом живота, у љубави, или упркос њој. Главна фасцинација у овој представи је управо начин на који су играчи са хендикепом овладали својим телом и осетили унутрашњи ритам групе, начин на који су, иако у немогућности да чују музику, разумели и доживели и најмање импулсе, синкопе, акценте у ансамбл игри. Врло промишљено и вешто вођен покрет од стране кореографа Бориса Чакширана и Сање Крсмановић Тасић, уз свесрдну помоћ плесног педагога Дејане Будишке, резултирао је јаким емотивним набојем, али без и најмање примесе патетике. Занимљиву дозу театралности у том огољеном, полумрачном простору донела је слепа играчица Светлана Гогић која је певала на сцени у разнобојним хаљинама модела кринолине, па је њена појава групи дала потребну драматичност и поетику.
„Крива за Гауса” је деликатна, на моменте дирљива представа, која нипошто није само део политичке коректности или тренда, (овакви пројекти врло су популарни у Западној Европи), већ доказ да посвећеност, истраживачки дух и оданост театру, у свим његовим облицима и на свим нивоима, најчешће морају уродити плодом.