позоришна инсталација за 2 глумца и 22 гледалаца
Трикстер театар, Новадзано, Швајцарска
Идеја: Трикстер театар
Режија и драматургија: Кристина Галбијати
Играју: Кристина Галбијати и Илија Лугинбил
Сценски простор: Илија Лугинбил
Звук: Лара Персија
Костими: Маурицијо Кристина
Копродукција: Трикстер театар / Чинема Театро Кјасо
У сарадњи са: Операестејт Фестивал Венето
Представа траје 55 минута.
... Виртуелна перцепција, симулисани метеж, негативна манија: може се рећи да су људска бића, како у својим јавним тако и у својим приватним животима, почела да живе на филму. Рођена је нова тишина, шта више, нова тишина са супротним димензијама, тих и брз, позитиван и јасан.
Филипе Солерс
Као молитва (Come una preghiera)сигнализира још један корак у истраживању позоришног простора које карактерише поетику Трикстер театра последњих година.
Када се – као и у овом случају – позоришна инсталација претвара у начин којим се истражују изражајне могућности, улога гледаоца постаје део драматургије представе. Предуслов за извођење представе Као молитва јесте потпуно бела кружна соба са једанаест прозора који су широм отворени и кроз које двадесетдвоје гледалаца присуствује (у својству сведока) позоришној акцији. Овај простор привременог непостојања у времену се не може прецизно дефинисати; то могу бити некаква арена, некакав затвор, средиште лабиринта, место где људи чекају и где им се суди. То је симбол оних анонимних соба – или боље не-простора - нашег времена.
У помамном и будаластом савременом добу као позадини, две фигуре се крећу и супротстављају своја неадекватна сопства усковитланом световном приказивању слика и осећања. Гледалац седи иза (с друге стране) прозора и, као да се уживо налази у једном риалити шоу, игра неколико улога: немог посматрача, сведока, воајера. Границе између различитих улога су ефемерне и крхке.
Ухваћени у својој кружној замки, попут модерних Минотаура из Борхесових књига, глумци се крећу у некаквом хипотетичком лабиринту ума – загушљивом затвору у коме су врата увек отворена.
Као молитва је покушај да се пређе граница између мишљења и деловања, покушај да се тело глумца обликује тако да оно постане стилска одлика и изражајни језик.
Тело се преобраћа у месо и несвесно; преобраћајући се у мишиће, није строго психичко.
Попут широм отворених очију у нашем времену, прозори су, чини се, једини могући кључ за интерпретацију овог потученог човечанства.
--
Трикстер театар су основали Кристина Галбијати и Илија Лугинбил и оно је од почетка замишљено као некаква „bottega d’arte“, усмерено на истраживање и развој нових техника изражавања, које при том не заборавља начела Традиције. Ово је постало још конкретније када је настала la case del tabacco – простор за стварање и експериментисање.
Вођени идејом да се позориште не може претворити у мртву уметност, група је пронашла сопствени пут развоја, чије корене представља позоришна поетика која је у стању да се, у корист квалитета односа између извођача и публике,
отргне од класичних структура позоришних инсценација.
Продукције Трикстер театра су оригинална остварења; оне се изводе у Швајцарској, Италији, Француској, Белгији, Холандији, Данској, Индији, на Тајвану, у Мексику, Колумбији и Еквадору.
Поред позоришних остварења, група развија посебне пројекте у које може бити укључена мешавина различитих форми изражавања.
Уверљива нова позоришна продукција трупе Трикстер
... Обред у коме су време и простор потпуно нејасни, преклапају се. Жртва и џелат, љубљена и љубавник, напуштени, плен свакодневних страхова и параноја, или пак, како каже убедљив и интригантан глас, пола звери а пола деца, преклапају се, преиначују се, мешају се. И док два бесполна лика гестовима причају опсесију, нелагоду, принуду, насиље једног, ма ког дана у било којој савременој метрополи, присутни откривају да су и они сами део тог човечанства.
La Regione Ticino (Швајцарска)
... Цилиндар споља затворен, али кога карактерише једанаест прозора, сваки прилагођен присуству два гледаоца, који се надносе над бео, стерилан, простор, једно не-место или један затвор или један ринг где треба измерити сусрете и сукобе (...) Једна и хиљаду прича, да се интерпретирају и оставе да се наталоже у уму, за један свршетак без радости, који чини да се спусти тама без обзира на заслепљујућу белину. Један интересантан доказ који оставља простора за нова експериментисања једне трупе у развоју, способне за изразе који никад нису банални.
La Provincia (Италија)
Извођење ове представе финансијски је подржао:
Про Хелвеција Швајцарски уметнички савет
