Живимо у апокалиптичном свету. И не само то. Слушајући свакодневно о многобројним и многоструким краховима широм земљине кугле, лежемо ноћима са осећањем преживљеног смака, а будимо се са ишчекивањем новог. Као да смо заробљени у демоничном циркулару постапокалипсе (година је 2013, надживесмо чак и мајански календар). Живот савременог човека, а поготово савременог човека у Србији, могао би бити описан реченицом: „Сваки дан нова криза“. Криза је врло често дефинисана као привремени губитак равнотеже личности којој увек претходи промена у спољашњој реалности. У епохи метапромене, у времену универзалног мулти, у простору несталности актуелног виртуелног галиматијаса, шта је уопште равнотежа личности? И шта је уоште личност? Може ли се сагледати без познавања руковања машином - рачунаром? Може ли се неко упознати, тј. спознати, без посредовања свих оних институција између којих је разапет? Може ли се познавати други, ако ни сами себе више не можемо да ограничимо?
Славој Жижек објашњава: „Апокалипса се данас ближи на много разина: екологија, информацијско засићење... Ствари се приближавају нултој тачки, ближи се крај времена.[...] Суочена с том угрозом, наша колективна идеологија покренула је механизам заташкавања и самообмане, све до изравне воље за незнањем: то је општи образац понашања угрожених људских друштава: уместо да се, док пропадају, усредоточе на кризу, постају све више заслепљена.“ (Жижек, Гуњевић 2008). Дакле, не могавши више да се изборимо са неумитношћу глобализма, квазипрогреса, окренули смо се нихилизму. И при томе не мислимо само на српски народ. Мислимо на човечанство. Човечанство се из секунде у секунду бори са све већим недостатком човечности.
У тој и таквој атмосфери ИНФАНТ, сада већ зрели фестивал алтернативног и новог театра, слави четрдесети рођендан. Рођен је давне и, из данашње перспективе, срећне 1974. године и био је познат првобитно као „Мало позорје“, да би му ратне 1995. године тако сјајно кумовао песник Владимир Копицл. За четрдесет година постојања другог и другачијег фестивала, другог и другачијег театра, новосадском културном сценом су продефиловале сјајне, невероватно иновативне представе. Од Чикашких перверзија, Омара Абу ел Руба, преко Ромеа и Јулије, Покретне куће из Будимпеште, до првих корака Иване Вујић у позоришту. Сада, за ИНФАНТ-ов рођендан, на разрађеним даскама фестивала ће се наћи представе Јошија Берга, Кит Џонсон, Јасмин Вардимон, Матије Ферлина, Сенке Булић, Вере Мантеро, позоришта Имовина (Ontroerend goed) из Белгије и других. Ма колико ове представе биле различите, јер оне се крећу у распону од драматичне мултимедијалне слике колективног несвесног, преко естетизација биографија, кореографских стилизација, визуелних каламбура и сликарства као основе акционог троугла, до аутистичних перформанса без речи, и документарне, директне борбе особа са аутизмом за социјализацију и признање, заједничко им је једно. Све представе садрже уочљив потпис уметника, њиховог творца, тј. печат упадљивог ауторства. Из савремeног ђубришта, из глобалне информатичке сваштаре, креaтори у театру колажирали су и хибридизовали своје идентитете. Понеки пут су их умножили и преломили, понеки пут само окрњили, понеки пут расејали у речима, али су ти и такви, преиспитани и реуспостављени ликови постали носиоци постапокалиптичног доба. Од делића фрагментиране и неухватљиве стварности, поменути уметници направили су сопствени простор, сопствено огледало, окренувши га, при томе институцији. Представе овогодишњег ИНФАНТ-а постављају питање шта се дешава када институција постане другост. Јер у тоталној несигурности једно је, данас, сигурно. Ни позориште више није довољно само себи. Прелило се из сопственог корита. Окренуло се другим институцијама, медијима, ритуалима и облицима, изгубило се у рушењу конвенција, превазилажењу жанра, покушајима да се створи нова револуција, и опет нова револуција, док није почело да важи правило: један уметник – једна револуција.
Пратећи ову нит, посебан куриозитет овогодишњег ИНФАНТ-а јесте наша селекторска одлука да подржимо мисију звану „Чаробно путовање“, у режији Ђорђа Макаревића и извођењу седам младих и талентованих људи са специјалним потребама (аутизам). Као што сваки јубилеј (у овом случају 40. ИНФАНТ) подразумева и нови идентитет / идејно поглавље самог фестивала, важност да фестивал има слуха и за врло храбре дијалоге, попут ове представе, после које више нисте сигурни ко је „здравији“ – ви, као посматрачи, или извођачи - особе са аутизмом, као храбри епигони новог сценског израза. Можда би тај постапокалиптични свет, тај живот после историје, тај последњи удисај  човека требало да буде лишен дискриминације, пун интеграције „нас“ и „њих“, ако таква подела икада сме да постоји. Како је то дефинисао Рудолф Лабан: „Свако људско биће има право на покрет и на реч“. 
Позориште се, дакле, и даље тражи. Корача полако од једног изданка до другог, посматра све своје меандре и рукавце и схвата да је постало чак и сопствена алтернатива. Уметник је надрастао институцију.
Стога, ритуал одласка у позориште може добити и добија нове облике. Може подразумевати разговор са новим младим професионалцима (попут младих глумаца приштинског Универзитета, који тек формирају своје прве професионалне кораке као инфанти, деца, у простору професије) и њихову потребу да се докажу средини, а може подразумевати и визуелно искуство слично биоскопском или галеријском, може искључити изговорену реч и глумца, глуму. Свакако ће вас натерати да се запитате: а где сам ја у свему томе. Где ја себе видим у том дијалогу. Има ли мене у позоришту и позоришта у мени, или сам и ја постао делом свеопштег нихилизма, па ме то уопште не занима? Запитајте се и где сте били последњих четрдесет година и дођите на ИНФАНТ-ов рођендан.