„Жене без мушкарца и то је све' или 'Дом Бернарде Албе' представа је о затворености, ограничењима и тиранији у једном дому. Албин дом је место у коме она заводи тиранију, а њених пет кћери, под теретом зла, анимозности и оговарања, претвара се у чудовишта. Забрана контаката било које врсте, због жалости за преминулим оцем, до крајње мере подстиче породичне интриге и поставља зло у први план, те Адела умире због сопствене одлуке да воли и буде заљубљена све до краја. Индивидуална и лична решења нису прихватљива за Албу. Ово је представа која психолошки истражује ликове који функционишу у средини породичне тираније, матријархата, злобе и интрига. У таквим условима, психолошка репресија долази до изражаја и кроз крајње модификације женског тела. Злоба у односима између ликова њих саме трансформише до степена недостатака и хендикепа. “
Софија Ристевска, редитељка
„Живот је трансформација од које зависи напредак човечанства. Човек је одувек тежио да достигне своје циљеве, желео да буде то што заиста јесте и више од тога. Да буде нешто друго?
На први поглед ова представа изгледа гротескно, екстравагантно.
Данашњи модеран преокрет је у томе што пет кћери Бербарде Албе нису ни мушкарци ни жене; они су културна метафора привремене изложености породичној/друштвеној репресији и друштвеној етици. Коначно, шта је предодређено полом? Осећајност, жеља за материнством, анимозност или агресија?
Представа рађа мноштво живих асоцијација на свакодневицу, на све оно што је суштинско и подударно не само у жена или мушкараца већ у људским бићима. Постављам још једном питање: шта је предодређено полом?“
Биљана Крајчевска, драматург
--