„ШТА РЕЋИ О ПЈЕРУ“, „ОЛИМПИЈА“
„ОЛИМПИЈА“
Оригинални дизајн светла: Жоао Пауло Шавијер
Адаптација светла и руковођење: Бруно Гаспар
Текст: Жан Дибифе
Музика: одломци музике Бакма пигми, Камерун
Специјална захвалност Ани Мантеро и Мигелу Анхелу Рохи
Трајање: 17 минута
  |
„Једини опис овог комада, наведен у флајеру који је пратио његово прво извођење, обухватао је следеће: Вера Мантеро, импровизација, 5 минута.
Мислим да нико у организацији Маратона за плес није имао никакву представу о томе, шта ћу ја урадити. И мислим да то није трајало само 5 минута.
Маратон за плес постао је већ историјски догађај, организован од стране неколико играча и кореографа 1993. године, који су одлучили да пробуде земљу. Да би се играло. Када су ме позвали да учествујем у догађају, рекла сам да са великим ентузијазмом. Онда сам почела да размишљам шта могу да урадим да бих 'пробудила људе'. У то време сам управо читала дело 'Култура која гуши' Жана Дибифеа и чинило ми се апсолутно оправданим да у оквиру догађаја прочитам одломке из књиге пред публиком – ма ко она била - у позоришту Марија Матос. 'Како међутим читати? И зар то неће бити помало претенциозно, отићи тамо и рећи ја сам она која зна шта је права култура или најбоља култура? Можда би требало да будем нага... Морам нага читати Дибифеа. Залепљена о подлогу испред микрофона? Не, то није могуће... А шта онда урадити? Нага...?' Нагост ме је нагнала да размишљам о Манеовој Олимпији, коју сам била видела недавно у Музеју Орсеј у Паризу, где сам у то време живела. 'А шта ако је то Олимпија која чита Дибифеа? Не, како ужасно! Сви ће ме кривити за светогрђе слике итд, итд...' Испричала сам Андреу Лепецком да желим нага да читам Дибифеа, али не знам како то да изведем - да само не читам нага Дибифеа. Нисам чак ни поменула слику. Да ли ћете поверовати шта ми је одговорио? 'Вера, сећаш ли се Манеове Олимпије [коју смо видели заједно]? Мислим да би требало да урадиш нешто са њом.' [!!!]
И то сам онда урадила."
Вера Мантеро
--
Вера Мантеро, нага у потпуности, осим светлоплавих папуча, дијагонално прелази позорницу, полако, вукући кревет од гвожђа иза себепричвршћен за њену леву руку попут некаквог огромног терета. У десној руци држи примерак „Културе која гуши“ Жана Дибифеа. Вера Мантеро још једном закорачује у друге уметности и дисциплине (у овом случају сликарство и социологију) да би отимала, прочишћавала, наводила оно што јој је потребно за плес, тако да тај плес – сав плес – буде мање непотпун.
На крају путовања-прелажења позорнице, извођач-кореографкиња седи на размештеном кревету и гледа у публику. Олимпија Вере Мантеро некако је изван плеса, то је перформанс о употреби тела. Изненада и у току само неколико кратких минута, сва чудовишта, сви бунтовници од Гоје до Артоа позвани су да сведоче о историји употребе тела од стране културе моћи, али и о непослушности тела. У току пет минута долазе до изражаја трговински однос између уметности и новца и његово денунцирање.
Антонио Пинто Рибеиро, Денс темпорерили контемпорери