„Розамунда“ је трећи драмолет из циклуса Драме принцеза којег још чине Снежана, Трнова ружица, Стена и Џеки. Циклус има поднаслов „Смрт и девојка“, према истоименом Шубертовом делу. Елфриде Јелинек се ту бави истраживањем женских архетипова. Мушки поглед у сваку фазу женске егзистенције она проказује као мотор смрти. Снежану у потрази за истином убиће Ловац, Трнову ружицу из сна буди Принц и намењује јој субмисивну улогу. Розамунда је присиљена да призна да је статус жене неспојив с писањем, те да је свака женска креативна активност осуђена на пораз. Џеки је талац смрти својих најближих и заточеница медијске слике о себи самој. Ингеборг Бахман и Силвија Плат очајавају због немогућности да покрену ствари и заточенице су простора који им је предодређен. Принцезе Елфриде Јелинек савремени су пародички пандан Шекспировим краљевићима. Оне су митови у деконструкцији, анти-принцезе које се не могу борити против судбине која им је намењена. Хумор Јелинекове разоран је у гротескном начину којим јунакиње разоткривају мушке дискурсе, преко искривљења, изокренутих цитата, каламбура и језичких игара.
Розамунда је била кипарска принцеза из раздобља ренесансе, али и лик изгубљене Шубертове опере. Критичари је називају двојницом Јелинекове. Стешњена је између тескобне кризе жене писца и силовитог али амбивалентног односа с партнером Фулвиом. Розамунда поставља питање одређује ли лик „списатељице“ њено властито тело? Као што Џеки с Роланом Бартом развија дијалог о теорији моде, Розамунда је одговор на критику лакановске психоанализе америчке постструктуралистичке филозофкиње Џудит Батлер и њену теорију о дискурзивној конструкцији тела. Списатељица Розамунда покушава да се истргне из симболичког поретка чиме подрива основе стваралачких категорија идентитета као што су жудња, секс и сексуални идентитет.
--

Позориште „Хотел Булић“ је уметничка организација која истражује нове приступе театру. Већ годинама је присутно у Хрватској и издваја се реализацијама специфичних ауторских пројеката. Досад су изведене представе према текстовима субверзивних аутора попут Женеа, Савицкаје, Мишиме, Копија, Артоа. Хотел Булић постао је препознатљиво место за савремена позоришна истраживања. Од почетка свог деловања, Позориште „Хотел Булић“ је програм својих представа заснивало на високој извођачкој енергији, долазила она од изворне снаге извођача који су се том приликом први пут озбиљно посветили позоришту, или од драмских уметника врхунских извођачких способности, као што су на пример Ана Карић, Нина Виолић, Ивана Јозић.
Представе Позоришта „Хотел Булић“ биране су у селекције и награђиване на бројним међународним и хрватским фестивалима (Фестивал Авињон; 10. међународни фестивал у Казабланки; Festival Teatro de Oriente, Барселона, Венецуела, 2003; Трнфест, Љубљана, 2004; Internacional Festival for Experimental Theatre, Каиро, Египат, 2004; Borštnikovo srečanje, Марибор, 2004; Mala fronta novog plesa i performanca, Festival sodobnih gledaliških umetnosti - EXODOS, Љубљана, Словенија, 2005; Festival de Teatro de La Habana, Куба, 2005; SEAS Festival Udine, Италија, 2005; Скампа фестивал, Албанија, 2005; Цанкарјев дом, Љубљана, 2006; 8th International Blacksea Theatre Festival, Trabzon, Турска, 2007; фестивал МОТ, Македонија; La MaMa, Њујорк...)