    |
Ми смо Браћа по пешачењу. Ференц Иванич и Иштван Иванич. Потпуно смо различити људи. Са различитим склоностима, сферама интересовања и замислима. Без три дана, пола је године разлике међу нама. Долазимо из различитих светова. Ипак, живимо већ пет година један поред другог. Научили смо да прихватамо један другог. Негативности не тражимо само у другима. Напротив, истражујемо пре свега сопствене тамне мрље. Веома тежак задатак. Споро напредујемо. Корак по корак. Пешачимо пет година и већ је 20 000 километара иза нас. Где год идемо, говоримо о томе како нико није светац и да свако има смећа на претек, које би било пристојно почистити пре опањкавања туђег дворишта. Живимо у свету где је упирање прстом у другога, незаобилазна свакодневица. Међутим, искрено и дубоко доживљена самокритичност, права је реткост. Упиремо кажипрстом на све стране. Ко је одговоран за чемер живота? Родитељи! Комшије! Колеге!
Родбина! Власт, тј. политичари!... Бог ... Уствари, ово је залудно оптуживање екстерног окружења. Процес у коме постајемо прави људи, морали би започети од себе. Пут ка миру и просветљењу ће се отворити тек када човек схвати да, док је кажипрстом упирао у друге, није ни приметио да је три прста усмерио ка себи. Корупција није тамо горе или тамо негде. Она је у нама. Свакодневне обмане, лажи, преваре, ласкања, лицемерје, уображеност и друго што нам затамњује живот. Посејемо отров у породици, међу познаницима, у кругу пријатеља. Хранимо свој захтевни его на улици, на послу, у школи. Што дубље потонемо у сопствену каљугу, то ћемо гласније и насилније захтевати привођење кривца, његово кажњавање и вешање. Међутим, кривац нам увек измиче. И, таман када смо већ поверовали да је нестао, појави се други, уместо њега. Зато су револуције неуспешне. Само је питање времена када ће тама, поново, заразити наше лепе и велике планове. Пребива у нама. Знамо ми то врло добро. Тамне струје нас вуку ка пољима прљавих и недоличних чини. Мало прислушкивања, индискретности, шпијунирања других, завиривања, прљаве радозналости. Сензација и раскринкавање! Јер, признајмо да је добар осећај када ухватимо некога ко је починио грех. Какво олакшање! Нисам само ја гнусан. Немам само ја бестидне, недостојне и злонамерне мисли. Нисам само ја завидан и сујетан. Не желим само ја украсти.
Овај свет једном ће се претворити у место достојно за живот човека, доћи ће једна таква генерација, која ће се усудити да погледа у огледало сопствене душе и искрено призна своју тамну страну. Тек након тога ће се моћи приступити чишћењу аветињске зграде, зарасле у бодљикави, отровни коров, да би се саградио торањ до неба.