Мокалад Расем, позоришни редитељ и глумац ирачког порекла, који последњих шест година живи и ради у Антверпену, у 2013. години постаје нови члан и стваралац Toneelhuis-a. На позоришну мапу уписао се 2010. године, представом „Ирачки духови“, динамичном комаду о утицају рата на његову генерацију. За гледаоца на Западу несхватљива је горка реалност генерације двадесетогодишњака који су већи део својих живота провели у рату. Шта је рат? Ко/шта добија? Ко/шта губи? Расем приступа овој сложеној теми са неопходном лакоћом и хумором, заједно са двојицом глумаца који су побегли из Ирака и две фламанско-немачке глумице, користећи позоришни језик који неочекивано превазилази културолошке разлике. Представа је 2010. године добила Награду за најбољег младог позоришног редитеља на фестивалу Theater aan Zee у Остендеу, након чега је успешно извођена у Белгији и у иностранству.

На холандском, енглеском, немачком и арапском

“Најбоље чувана фестивалска тајна били су ‘Ирачки духови’ ирачког редитеља Мокалада Расема, који живи у Белгији (Theaterformen, Немачка). На почетку, глумци изводе модерну плесну шараду која на крају достиже крешендо, при чему су они сами жирафа, петао и мајмум. Након тога следи љубазно објашњење протагонисте: ‘Гледали сте сцену о животу животиња у Багдаду.’ Прича се пуно о људском страдању, мање о другим избеглицама које су морале да побегну у ирачку престоницу у тим данима хаоса. Ово објашњава, на пример, усамљеног мајмуна који седи на семафору. Рат преображава свет у отворени зоолошки врт – веома снажна слика. Али дисонанца се ускоро појачава. На пример, оне вечери пред битку када је послужена последња вечера на огромним сребрним тањирима који се тресу и жене нарикаче почињу да завијају попут сирена. Код Расема се овде ради о границама представе, искоришћавању и пројекцији навика западних медија, при чему узима хорор као врсту приказивања. Али када глумци прихвате Оскара за најбољу представу страдалника, праћени фанфарама труба, критика се ненамерно преокреће у оптужбе. Као што је приказано на фестивалу Theaterformen (Театарске форме), позориште не делује увек као објекат ослобађања од илузија.“ Theater der Zeit (Театар времена)    

„Највеће изненађење претходне позоришне сезоне: обрада рата у Ираку у десет сцена-перформанса. Представљене као додела Оскара, други пут као гозба послужена на огромним тањирима која се претвара у прождирање: немогућност преношења теме ‘рата’ резултира веома ангажованим позориштем.“ Ваутер Хилаерт, De Standaard

„Ирачки духови вас доведу до тога да схватите како смо у данашње време већ навикли на језик конвенционалног ратног журнализма... узнемирујући комад о узнемирујућој чињеници.“ Стејн Диркс, De Morgen

„Драма се такође дотиче теме немогућности преношења искуства рата. Употреба хумора није ту присутна само да би служила као трик већ оличење - иза природе читаве представе која личи на циркус - снаге смеха. Понекад тако нешто постоји и изван позоришта, у веома екстремним ситуацијама, да би се неподношљиво учинило подношљивим.“
Ливен де Каутер, Rektoverso