Програм | Концепт | Историјат | Архива | Издаваштво | Спонзори | Билтен | Контакт | Награде

српски / english
Мало позорје (1974 - 1994)

Много је разлога било за настанак позоришног фе­стивала Мало позорје. Али пресудни су сигурно ства­ра­лачки и уметнички. Културолошки су такође битни али само једним делом, други део или страна ових ра­злога нужно су реметили идеолошку и политичку идилу. Интересантно је на пример да је овај фестивал про­грамски увек био потребан старијем брату (Стеријином позорју) али никада није прихваћен до краја а камоли интегрисан у његову моћну програмско-организациону структуру. Културни естаблишмент је прихватао, чак се и дичио, дометима ових окупљања али увек их је ипак држао на дистанци. Није им сметало ако неко од критичара и страних гостију прогласи неку од предста­ва са овог фестивала догађајем или најбољом предста­вом, чак и у односу на представе са репертоара Стери­јиног позорја. Они су се тиме поносили и хвалили али праве, суштинске подршке никад није било. Такође, овај фестивал настао је и као потреба али и одговор на све већи стваралачки притисак ове врсте театра да и оно пронађе своје место. Спонтаност његовог настан­ка види се и у именовању. У почетку он је имао неколико имена: OFF театар, Стеријада, Мала стеријада а уста­лио се назив Мало позорје. Иако је познат као југо­словенски ипак треба напоменути да је у почетку било и предста­ва из иностранства. Ово је битно не само зато што ће из њега израсти Инфант него и зато што су већ тада продирали нови начини позоришног рада и едукације. О томе колика је стваралачка али и културна потреба по­стојала за оваквим фестивалом говори и, већ после не­колико издања, оцена „да он годинама окупља слободне, неформалне и неинституционалне групе и позоришне уметнике који изаражавају неке од нових, ра­дикалних тенденција у југословенској пракси”.

На плутајућим остацима разбијених шесдесетосма­шких таласа илузија и заблуда промене и у вировима запретене стваралачке енергије нових генерација на­стаје богато позоришно стваралаштво диљем јужно­сло­венских простора. Израсло из граничног простора професионалног театра главног тока, и оне енергије и стваралачког немира који се из њега стално преливао у другачије облике, као и из студентске радозналости и потребе за трагањем, али и најквалитенијег аматерског позоришног агона и посвећености, ова врста театарске продукције веома брзо је привукла пажњу позоришних радозналаца, призивајући потребу да се то разноврсно и богато стваралаштво стави у један сасвим нов контекст, који би му обезбедио право на опстанак и равноправан третман. Позоришта и представе класи­чног народног репертоарског театра не само да су има­ле озбиљну државну, идеолошку и финансијску по­­дршку, него је изграђена и богата инфрастуктура, која је на разне начине подупирала ову духовну грађевину али и посебна ритуална места и форме окупљања ревијалног или такмичарског карактера, у оквиру којих су се, једном годишње, збирали и упоређивали резултати. Ови ритуали, тобоже основани због уметничких разлога, временом постају све више механизми остваривања идеолошког а на крају и голог политичког инте­реса. Како је новонастајућа врста театра не само на­ста­­јала изван институција и самим ти била изван утицаја и контроле идеолошких душебрижника, него и била суб­верзивна, и уносила нове (непровериве) начине рада, слободу у изражавању и начину организовања, она је доста дуго времена остајала по страни. Међутим, све више се осећао јаз између позоришне праксе и онога што је задовољавало ригидне критеријуме по­зоришних ритуала али и необуздани притисак и прусуство нових али и квалитетних и другачијих позоришних остваре­ња. Та остварења, задобијајући све већу пажњу критике, средстава информисања и публике, освајају позоришни простор и временом постају равноправни део позори­шне породице, али још немају све оно што њихова ста­рија браћа имају. Коначну промену овог стања донела су три таласа. Први удар је био шесдесетих када на­ста­ју Мале и експерименталне сцене (60.) и Брамс (66.), други седамдесетих са Малим позорјем (74.) и Младим и отвореним театаром (76.), а по­следњи средином осамдесетих када крећу још три фестивала ове врсте театра: Тједан сувременог плеса (84.), Фијат (85.) и Еуроказ (87.). То је вероватно најживљи период у позоришном стваралаштву али и коначан про­бој и победа новог позоришног језика, чије су форме и организациони облици именовани на сасвим различите начине: off, експериментални, алтернатвни, отво­рени; коначно, то открива­ју и сами називи појединих фестивала, смотри.

Такође, у изражајном облику то су биле најразно­врсније врсте театра, али и жанровски театарска пракса је била више него обогаћена. То је било време вели­ких изазова и преиспитивања не само позоришног језика него и друштвене стварности али и трагања за новом на­дом и стваралачким импулсима. Тада на позоришној сцени равноправно егзистирају театри који се баве ри­туалним, физичким, плесним као и театром који полако почиње да уводи технолошке иновације и искуства из суседних, паратеатарских облика изражавања. Видео постаје равноправно средство позоришног изражава­ња. Поједине трупе са својим представама демонстра­ти­вно напуштају сцену кутију и почињу да користе са­свим нове просторе, амбијенте за своја оства­рења (Теа­тар Рома Пралипе). Нови импулс добија и улични театар са Кугла глумиштем. Што се тиче литерарног театра ни он није запостављен али не инсцени­рају се искључиво драмски текстови него свака врста текста бива повод или основа представе (Глеј, Театар поезије). Инсценира­но је невероватно много текстова који не да нису драме него нису ни позоришни ни у једном смислу (Каталин Ладик). Појављују се и прве плесне представе (Студио за слободни плес, Плесно казалиште), итд. Оно што је посебно битно је отвореност ове врсте театра у сваком смислу тако да су и представе старијих глумаца, редитеља, прихватане уколико су доносиле било шта ново или другачије. Једноставно, ово је постао простор где су сви могли да искажу своје неостварене или најскривеније позоришне идеје и импулсе.
Поетичка позадина овог фестивала је меандри­ра­ла и мењала се као и сами артефакти. Тако је у про­грам­­ској књижици седмог фестивала записано да „Мало позорје није фестивал, надметање, него акција, истраживање, са посебном идејом да се открије, превредну­је или оспори млада позоришна продукција. Зато је и (оно) само експеримент у смислу фестивала, јер је угра­ђено у ширу духовну основу од позоришне”, да би нешто касни­је констатовано да оно настоји да у свом репертоару садржи представе које подразумевају екс­перимент као форму истраживања у позоришном медију. Пред његов крај, метаморфозу, његове амбиције су да афирмише „нову позоришну праксу која је у директној супротно­сти са окошталим позоришним формама: реализмом, психолошким и илустративним театром као и отвара­ње према другим медијима, ви­сокој технологији, ликовно­сти, покрету, плесу; даље, отвореност према свим новим промишљањима и узур­пацијама основних елемена­та позоришног чина: традиције, глуме, текста, режије. Такође, ту је и отворена подршка ’новој драматургији’”.

На овом фестивалу, током двадесет година активног деловања, гостовале су многе алтернативне трупе, сту­дентска академска позоришта, померене предста­ве класичних репертоартских театара као и најбо­љи пред­ставници аматерског театра. Овде њихова имена наво­димо према непотпуној грађи за библиографију овог фестивала: Раде Шербеџија, Новосадско позориште – Úјvideki szinhaz (8), Театар ИТД (2), Загреб, Македонски народни театар (3), Скопље, Театар поезије (4), Београд, Зорица Јовановић, Драмски студио (2) Карловац, ХНК, Сплит, Театар 77, Лођ, Љуба Тадић, Позориште „Бе­седе”, Београд, Рада Ђуричин, Раднички универзитет „Ђуро Салај”, Театар СОС, Загреб, Театар Рома Пралипе(6), Скопље, Раднички универзитет „Ђуро Ђаковић”, Теа­тар Слово, Студенти глумачке школе, Помона (САД), Казалиште Марина Држића, Дубровник, Глумачка дружина „Хистрион”, Загреб, Словенско народно гледали­шче, Љубљана, Народно аматерско позо­риште, Кикин­да, Атеље 212 (4), Народно свеучилиште Имотско, Наро­дно свеучилиштеЕкспериментална сцена, Сарајево, Зијах Соколовић (2), Драмски студио Културног центра младих „Соња Маринковић” (2), Нови Сад, ТеатарКугла глумиште” (3), Загреб, Позориште „Под разно” (3), Београд, Позориште „Акт”, Београд, Културни центар, Панчево, Отворено позориште Дома културе (3), Нови Београд, Студентски центар Леро (3), Дубровник, Сло­венско народно гледалишче, Марибор, Омладинско позориште Народног универзитета, Жабаљ, Академско позориште „Промена” (3), Нови Сад, Каталин Ладик (2), Позориште младих, Нови Сад, Жељко Вукмирица, Ансамбл Acenzantez (2), Студио за слободни плес (3), Љу­бљана, Аматерско позориште ВХВ (2), Бачки Петровац, Казалишна група „Актер”, Загреб, Каћа Челан, Позориште „Двориште” (2), Београд, Плесни форум Сло­веније, Љубљана, Театарска работилница, Скопље, АРТ „Ђађа”, Нови Сад, Театар „Млада Босна”, Сарајево, Даска, Сисак, Плесно гледалишче, Цеље, Центар за културу Загреб, СКЦ, Београд, Позориште „Магаза”, Београд, Додест, Подгорица, Плесно казалиште СКЦ, За­греб, Позориште преко цесте, Крањ, Плесни театар и Експериментално гледалишче „Глеј”, Љубљана, Експери­ментално гледали­шче „Глеј”, Љубљана, Сцена 13 Радио Новог Сада, Театар Амфитеатар, Сарајево, Загребачко казалиште лутака, Омладински културни центар, За­греб, Театар Палах, Ријека, Позориште „Бошко Буха”, Београд, Миленко Павлов, „Х” група, Народно позориште, Београд, Позориште ВХВ, Стара Пазова, Мало позориште „Душко Радовић”, Београд, Југословенско драм­ско позориште (3), Бео­град, Театар „Лауфер”, Нови Сад, Битеф театар (5), Београд, Луткарска сцена НП „Тоша Јовановић”, Зрењанин, Дом културе „Студентски град”, Београд, ТеатарСигнум”, Београд, Театар „Јоаким Ву­јић”, Крагујевац, Ре­публички културни центар, Подгорица, Дах театар, Београд, Народно позориште „Љубиша Јовановић”, Ша­бац, Народно позориште (2), Београд. Значи, више од 80 трупа, са преко 130 представа.

Распадом јединственог духовног и културног про­стора нестао је и сваки смисао и разлог постојања ова­квог фестивала. Али, и да се то није догодило, требало је због убрзаних промена у театру свакако мењати ње­гову концепцију и оснаживати га новим идејама. Последња два-три фестивала била су међуфаза која су по­тврђивала ову потребу. Чак и постепена промена његовог имена у Фестивал новог театра говори о томе да су и код нас продрла нова схватања али и начини рада у позоришту. Настаје ново, другачије позориште. Дати тој новој енергији, сензибилитету, али и свести, адеква­тан контекст било је више него обавеза. Тај нови контекст обезбедио је Интернационални фестивал алтернативног и новог театра – Инфант.

Симон Грабовац