| четвртак, 30. јун 2011. | 20.15 / Новосадско позориште, Велика сала |
Текст, кореографија, извођење: Ђерк Сакоњи
Вокал: Золтан Фридентал
Техника: Гергељ Балаж
Копродукцијски партнер: Градско позориште Галеб (Мађарска)
Представу је подржао Национални фонд за културу Мађарске
У филму се чује глас психијатра др Жолта Унока.
Трајање: 50 минута
Маргиналиста
Маргиналисту не можемо убрајати ни у једну књижевну врсту, ово дело је заправо изузетак: ослања се на невербално позориште, преко кога нас води у најмрачније делове наших душа, ово је јавна анализа, покушај да се истовремено похвата уметничка и аутобиографска „истина“. Дело које узбуђује и дотиче. Завршетак је катарзичан, мада оно представља суморно путовање у душу човека, који је у детињству преживео велике трауме и неподношљиво покајање. Касније нас уводи у мисли једне вечито анксиозне, агресивне особе, зависника, кога и поред тога покрећу елементарна жеља за слободом и уметничка свест.
Интересантно је питање да ли је ово монодрама или не? Главни глумац има на сцени једног сапутника, Ђерђа Козму, који се најпре појављује у улози хорског певача а затим долази у додир са Сакоњијем као психолог. Он својом песмом покреће дело, а затим уз помоћ питања лагано извлачи из главног глумца значајне тренутке у његовом животу, од свађе родитеља преко баке која је прибегла самоубиству до социјалне фобије или константног искушења емигрантског живота. Ипак свака грозота, свако фрустрирајуће сећање воде до потпуног ослобађања: човек који стоји испред нас открива своје тегобе, да би на крају све оне одлетеле лагано као паперје.
Разговор се дешава у три равни и ствара осећај истовремености. Два мушкарца разговарају иза завесе и углавном им се види само сенка. Филмски снимак паралелно приказује њихове изјаве, штавише, малтене голи Сакоњи извирује понекад иза завесе, и песнички преобрађује, проблематизује и ослобађа најважније тренутке и сећања. Читамо га из његове сенке, лица и знакова тела по нашем избору, бирамо који нам је од ових језика најближи. Наш је избор да ли желимо да рационализујемо и потиснемо или баш супротно да преживљавамо ова осећања. Шта је ово? Исповест? Сублимација? Глумачка изјава? Душевна аутопсија? One man show? Можда је кључ целе представе тај низ покрета, да Сакоњи са спуштеним раменима апатично искаче иза заклона и под позоришним светлима се исправља, уместо млитавог стомака се појављују мишићи, огромним скоковима заузима се простор, он се готово сасвим промени, подмлађује се, указујући на разлику између тела у цивилу и на сцени.
Не може се одредити да ли је дело аутобиографско или псеудо-аутобиографско, али је сигурно да је засновано на стварним траумама и емоцијама. Маргиналиста указује такође и на то, колико је илузорна истина једне животне приче. (...) Снага Маргиналисте је у томе што емотивно јако брзо увлачи публику у своју причу. И док је саткана од безброја јединствених момената, ипак дотиче познате архетипске страхове и боли. Ђерк Сакоњи је „рођени маргиналиста“, тако нам постаје блиски партнер.
Агнеш Вероника Тот, Болничка соба број 6, Живот и књижевност, година LIV, бр. 31, 6. 08. 2010.
--
Ђерк Сакоњи трупа
Ђерк Сакоњи, глумац и песник, преко 25 година био је значајни члан удружења Јожефа Нађа. Поред тога, наступао је и као солиста и у дуетима и међу тим наступима посебно се издвајају: Тркач на четрдесет хиљада метара (дует Ђ. Сакоњи – Ј. Нађ, Позориште Му, 1987), Волиш ли буку корака у лишћу? (соло, CAC d’Orléans, 1995), Светска меморија (Нова синагога, Сегедин, 1999), Исправка (дует Ђ. Сакоњи – Нина Умнијаков, CAC d’Orléans, 2000). У последње време Ђерк Сакоњи наступа у представама Ивете Божик и Беле Пинтера.
