Позориште снова у дванеаст слика

Сценарио, режија, избор музике и режија звука: Мирослав Бенка

Играју:
Он – Сликар, живописац – Мирослав Бенка
Његова сенка, која га у стопу прати – Зденко Кожик
Његове сенке Сенка – Мирослав Кожик
Њихови људи из сенки – Златко Гашпар, Владимир Лакатош

Сликарев Модел, Муза и Светица – Ана Шагова
Сликарева Мајка с петролејком – Марија Труман
Жена са црвеним плаштом – Марина Вујовић-Продановић
Дечак – Иван Кожик

ХОР ГЛАДНИХ СТАРАЦА: Жена са завежљајем на леђима – Ана Куљхави; Жена са токицом – Марија Хлебјан; Жена са црним кишобраном – Марија Труман; Човек са ортопедском ципелом – Јан Верес; Човек са хармоником – Стефан Киш 

Костим: Јелена Златковић
Дизајн светла: Мирослав Бенка и Срђан Јовановић

Представа траје 90 минута.

СЛИКАР И ЈЕДНА ЦРКВА
Још из дечачких дана сећам се приче о сеоском сликару-живописцу, који је насред села разапињао свој сликарски штафелај и сликао цркву. Када је дошао рат, фашисти су у цркву са групом сељана затворили и његову љубав и дигли је у ваздух... Одмах по ослобођењу, у село су пристигли ослободиоци-бољшевици, а он је још увек, на истом месту разапињао штафелај и сликао цркву са нагорелим анђелима на небу... Пребили су га на смрт, те су га најближи сместили у инвалидска колица.
Кажу да је, када се опоравио, и дање наставио да слика са истим жаром исти призор. Једне ноћи, почели су да га посећују давно заборављени преци: његова непрежаљена љубав обрасла у шибље и други ликови са његових слика. Желели су да га поведу са собом и сахране за живота...
Сећања су обично достојанствена, нетакнута и света. У том смислу, представа Осликано ињем је мој прилог свим сликарима.

Мирослав Бенка

Догађа се у сликаревом атељеу и сликаревој глави – са ове и оне стране стварности.

На сцени, испред штафелаја, седи ОН, сликар-живописац, смештен у инвалидска колица, али не слика.
Замишљен, зури испред себе у једну тачку.
И не слутећи да проживљава последњи дан живота, он се, у својим мислима, враћа у своју прошлост... Иза огромног стакленог зида „осликаног ињем“, полураспаднуте грађевине, са ове и оне стране стварности, посећују га сени давно заборављених предака и ликови са његових слика. Пред гледаочевим очима они вешто трансформишу сликарев штафелај и постављају га за „последњу вечеру“, његово „распеће“ и „самртни одар“, наговештавајући његов крај...

ОНА: Мили... за растанак... реците ми нешто више о себи... о свом делу. Како без својих најближих наставити даље?
ОН: ... Моји идеали, који су ми обасјавали пут и увек ме изнова испуњавали радосном вољом за животом, беху доброта, лепота и љубав. И као што рече стари мудрац: „Највећу љубав заслужују они који су највише допринели оплемењивању људи“. Искрено верујем да се човечанству најбоље служи тако што га заокупиш неком племенитом идејом, па га тиме посредно оплемењујеш. Ово првенствено важи за уметнике, као и за научнике. Свака наука и свака уметност захтевају истоврсни мисаони процес. Без испитивања вечито недостижних циљева на подручју уметности и научног истраживања, живот би изгледао испразан и бесмислен. (Уздахне) Колико ли је чудновата ситуација нас смртника. Свако се појављује на Земљи само у краткој посети – ступа у живот не својом вољом, а да не зна зашто?! – За мене је то довољно, чудити се – тајнама!

     Из сценарија представе Осликано ињем       

Мирослав Бенка (1956), сценариста, редитељ, глумац, дизајнер. Истакнути уметник. Стваралац је постмодерних тенденција у савременом позоришту у бившој Југославији, који се залаже за интегралну режијску поетику.
Његове представе су са успехом извођене на бројним фестивалима у земљи и иностранству (БИТЕФ, Стеријино позорје; позоришни фестивали у Хрватској, Словенији, БиХ, Аустрији, Словачкој, Румунији, Норвешкој, Финској, Египту, Ирану).