Позориште своју уметничку енергију и вишеструку комуникацијску моћ црпи из два извора: поједностављивања (свођења) и могућности размене разноликих облика и нивоа комуникације на скоро неизбројив начин. У својој богатој и разуђеној историји оно је увек када му је нестајало даха, отворено или тајно, зајмило, преузимало, опонашало, вапило, или паразитирало на свему ономе што је кроз  историју било у његовој близини. Некада су то били ритуали, црквене процесије или литургије, историјски догађаји, велике несреће, ратови, обичан живот или велике љубавне трагедије, људска природа, револуције, апсурдност живота. Међутим постоје и други простори у којима оно, када потроши један начин мишљења или исцрпе могућности ревитализације изнутра, проналази нову енергију или нове, изазовније и измењене начине комуникације. То су њему блиски рубни језици других уметности. Тако се нпр. оно дуго борило са једним новим медијем, покушавајући да и кроз њега проговори на свој самосвојан начин. И коначно је успело. Сада је видео постао скоро саставни део позоришног језика. Исто тако оно се не устручава да користи и истражује у простору данас веома разуђене ликовности, визуалне уметности, инсталације. Постоје представе у којима ови елементи чине основу позоришног језика. Један од очигледнијих примера уметничког чина који је позориште скоро сасвим преузело од ликовне уметности и просто у себе упило је и перформанс. Њега не само да као феномен користе неки редитељи у представама него су његов језик и облици изражавања постали основа за стварање новог позоришног језика или неких његових сегмената. Тако је у одређеним представама глума сведена на минимум или скоро да је и нема. Или сегмент текста, до пре неког времена кључни за позориште, јер се увек полазило од драме, сада се формира из глумчеве приватне приче, коју он сам уобличава. Наравно потпуно другачије се третира и  време, јер свака радња се догађа у својој природној дужини трајања. У најновијим позоришним упризрењима у последње време све је више уобличавања материјала који је претходно припадао неком другом уметничком језику, мас медијима или разним другим жанровима. Такве појаве свој почетак вероватно дугују првим покушајима позоришног уобличавања неких филмских садржаја да би се полако селиле и у друге блиске облике уметничког изражавања. Посебно је у том смислу издашна ликовна уметност, али на другачији начин, јер сада се, да тако кажемо, ликовни садржаји оживљавају на сцени, или се неки насликани предмети или облици реконстришу на сцени у позоришним законитостима или драматици. Као и превођења садржаја масовних медија. Она су најчешћа јер имају добру рецепцијску позадину. Такође и стрипови су постали веома податни и  погодни за оживљавање у другим медијима. Коначно о свему овоме речито говоре истраживања у представама из програма овогодишњег Инфант-а:  Дрифт театра, Театра новога фронта, Жена-бомба, Анархија у Баварској, Гозба за време куге и  1984. трупе Комбиниране операције.

Симон Грабовац