Режија: Зијах А. Соколовић
Сценограф: Игор Паушка
Костим: Лео Кулаш
Музика: Ирена Поповић
Фотографија: Сенка Соколовић
Дизајн: Силвио Париси

Играју:
Уна - Олга Пакаловић
Реј - Зијах А. Соколовић

Представа траје 80 минута.

Како се комад Дејвида Херовера „Кос” ближи крају, тако оба протагониста скидају све са себе - и остају голи колико то само два човека могу бити. Али, није овде реч о голотињи тела. „Кос” је комад о сексуалној вези која трансформише и парализује. У процесу који је колико неизбежан толико и болан, долази до изражаја потпуни одбрамбени оклоп (одбрамбени систем), који су мушкарац и жена помно градили током 15 година колико се нису видели.
Гледалац се налази у позицији из које посматра најдубље дубине њихових душа. Тако незаштићени и дрхтећи, они су потпуно рањиви, што у гледаоцу изазива нелагоду и осећај да би требало да гледа у другом правцу. Са друге стране како не погледати у њиховом правцу?
Позоришна / театрална, као и емотивна голотиња која се гледаоцу представља у „Косу” је ове године заслужна за награду „Лоренс Оливије“ у Лондону. Тиме је „Кос” тако „отео” ту награду много већим драмским писцима данашњице. За разлику од многих позоришних комада ове сезоне који деконструишу свет са интелектуалним претенциозностима, „Кос” је театар који има само најосновније елементе: једног мушкарца, једну жену, једно место дешавања у садашњости и очи у очи конфронтацију о догађајима који су се догодили давно у прошлости. Оба карактера нису нешто посебно проницљиви, али оно што излази на површину као истина - је мање питање чињенице, већ више питање осећаја - и та истина излази на видело без обзира на све.
„Кос” је сећање на нешто - што је по било којој легалној дефиницији - сексуално злостављање. Реч  „злостављање” се помиње у комаду и истовремено је гушећи фактор за оба карактера, те је као већина речи које се употребљавају, неадекватна.

СРЉАЊЕ У ПРОПАСТ
„ ... „Кос“ Дејвида Херовера у режији Зијаха А. Соколовића ... позива на преиспитивање човекове сексуалности и љубави. Деконструише свет једног мушкарца и једне жене, њихов љубавни однос из прошлости, који се може подвести под синтагму сексуално злостављање и у њему тражи љубав, односно оправдање и разлог за дела из прошлости. Наоко мала тема, а провокативно и тачно говори о људској природи и свету у којем живимо.
Двоје људи сретну се након 15 година и из њих нахрупи затомљени, а самоуништавајући живот као последица љубавног односа који су имали када је она имала 12, а он 40 година. У тренутку сусрета растварају своје животе и покушавају да пронађу одговор на многа питања тог односа, који је кад се догодио, био неприродан.
... Моралне сумње у суочењу са љубавном жудњом и анималним страстима те све то у судару са  конвенционалним и конзервативним окружењем од њих чини трагичне јунаке који су 15 година живели за тај тренутак истине. У међусобном окривљавању, оптуживању и објашњавању двоје се бивших љубавника суочава с том спознајом и при том не виде излаз ни у чему осим у срљању у пропаст којој су сами узрок.
... Користећи се блажом варијантом драматургије „зноја, сперме и крви“, психоанализом и психодрамом, Херовер је уронио у дубине екстремних душевних стања своје двоје јунака. ... Препознавши трагично и елементарно као главне покретаче те дуо драме, редитељ и глумац Зијах Соколовић представу је градио на глумачкој суигри, на глумачком надметању.“
Андрија Туњић, Вјесник, 22.2.2008.

ИЗАЗВАЛИ НЕЛАГОДУ И ОДУШЕВЉЕЊЕ НА СЦЕНИ
„... Интригантно, Изврсно! Одлична глума – говорило се након премијерног извођења представе Кос... Тишина у „Косу“, сложили су се гледаоци, била је „јака“, а приказане емоције у односу између младе жене и старијег мушкарца биле су невероватно уверљиве.“
Јасмина Гргурић, Вечерњи лист, 22.2.2008.

 НЕ ПЕДОФИЛИЈА, НЕГО ЉУБАВ У ГРАДСКОМ КАЗАЛИШТУ СИСАК
„... На трагу исте поетике глумачког позоришта је и „Кос“, а чињеница да настаје у Сиску, сматра Зијах Соколовић, не одузима му, него баш напротив, додаје вредност: „Планирамо сваке године у Сиску, или неком другом мањем граду, направити по једну овакву представу, како бисмо показали да се и у свету тако ради, да није никакав проблем путовати свакодневно на представу и с ње, и да је све то боље него седети у кафићу...“
Игор Ружић, Радио 101, 20.2.2008.

www.domkkv.hr