Превод с пољског: др Зоран Ђерић
Адаптација, режија, музика:  Срђан Радаковић
Сценографија, костим:  Марина Сремац
Кореографи: Оливера Ковачевић Црњански и Фросина Димовска
Дизајн светла: Жарко Лазић

Играју:
Витолд Гомбрович - Иван Ђурић
Отац - Предраг Момчиловић
Мајка - Маријана Прпа Финк
Јануш - Саша Стојковић
Јежи - Ервин Хаџимуртезић
Рена - Јована Филиповић
Крисја - Марија Митровић

Представа траје 75 минута.

За Гомбровича је историја лаж, лудило лажи. Њега, међутим, у драми Историја много више интересује брзина којом лаж мења облике, односно, разноликост модела друштва и власти које увек материјализује форма ципеле као основно средство за разарање „босоногог“ појединца.
Срђан Радаковић

ПОСЛЕДЊА ГОМБРОВИЧЕВА ДРАМА   
Витолд Гомбрович (1904-1969), не само да је био један од најзначајнијих пољских емигрантских романописаца, него и аутор авангардних драма које су га прославиле најпре у свету, а постхумно и у Пољској. Написао је три драме: Ивона, бургундска кнегиња (писана 1934/35, објављена 1938. прапремијеру доживела  тек 1957. године. Код нас је први пут изведена у Словенији 1973/74, а у Србији 1985. године), Венчање (писана 1944-45, на пољском објављена 1953. Светска прапремијера је била у Француској 1964. године. Југословенска премијера у Сарајеву, 1977, али се памти поставка Јежија Јароцког на великој сцени СНП, 1981. године) и Оперета (дуго је писана, први пут објављена 1966, праизвођење доживела 1969, а код нас постављена већ 1970. године). Све три драме познате су као пародије великих форми, Гомбровичев „вечни конфликт са самом Формом”, чак су и тематиком налик на „краљевске” шекспировске драме, али „иза формалне структуре крије се друга структура, изузетно интимна”. … Гомбрович је убацивао у краљевски мит систем који вуче корене из његове властите психе, али не само из психе, него и из своје личне и породичне историје. У једном интервју, сам аутор је одао да се у свим његовим романима и драмама налази „личност која све зна”, а која се „може назвати режисером”. ... Јелењски је додао да је тај „режисер” очигледно сам Гомбрович „у једном од својих отелотворења. За сваки случај он се појављује са маском, често прикривајући трагове до те мере да истинито отелотворење није лик назван ‘Витолд’ или ‘Гомбрович’, већ онај који му је у друштву, ‘Doppelganger’.” 
Историја, драма која је реконструисана и обелодањена после смрти аутора, представља изузетак: „Овде Витолд не само да је режисер (руководи развојем акције, провоцира друге намећући им нове форме), већ проговара у њој сопственим гласом и – што је најчудније – у улози ‘Босоногог’ ставља на сопствена плећа симболичну димензију драме” (Јелењски).
... Последња Гомбровичева драма, Историја,придодаје његовим егоцентричним ликовима још једну црту – босоногост. Осећај понизности, а истовремено и свемоћи, изражен је у Витолдовом монологу у Првом чину, када се босоноги дечак, седамнаестогодишњак, трансформише у мисионара Босоногог, који се сматра „одговорним за свет”, али и „господарем света”. Кроз речи дечака проговара зрео писац, али који је цео свој живот био распет „између Младића и Бога”, али Бога који је, као и он, бос.
... У Гомбровичевој Историји сучељавају се две слике: старог и новог света. Стари свет представља застареле форме, налик снобизму, које се опиру било каквим променама. У једном стиху Витолд сам себе оптужује за убиство престолонаследника Фердинанда у Сарајеву. Тај догађај је, како то запажа Јелењски, као „новости у историјском филму, које дозвољавају да се прихвати један дан као датум рушења старог света и за почетак савремене драме”.

др Зоран Ђерић

САМ ПРОТИВ СВИХ
Двадесети век је већ проглашаван најсуровијим периодом људске историје, а на почетку 21. може се тврдити да историја и даље неће значити ништа до суровост. Зато је и даље актуелна фраза о баналности зла, свакодневној, тако „обичној“, „патриотској“, такорећи уобичајеној пракси, коју је на Јасперсовом трагу филозофски утемељила Хана Арент, да би јој се још један савременик посветио на уметничком плану - Витолд Гомбрович, у свом недовршеном (какве ли симболике) делу „Историја“. Први пут ван Пољске, а и тамо је одиграна само једном, у режији Срђана Радаковића Гомбровичева „Историја“ (превод др Зорана Ђерића) сада је пред новосадском публиком у Позоришту младих.
Ако је уз питање о баналности зла Хана Арент покренула питање одговорности, онда се и на том плану јавља Гомбрович, будући да је његова „Историја“добрим делом биографска, исповедна драма о властитом (не)сналажењу у окружењу стварних, „документарних“ личности и дешавања поводом двоструке светскоратне мисије разарања сваког смисла и вере у добро. Главни јунак драме је сам писац који у фрагментима приповеда властиту историју саткану од неприхватања/ одбијања непосредне (породица) и шире (држава/ е) околине у време Првог и Другог светског рата, односно непосредно и пре, и после њих. Манифестно босоног, млади Витолд не успева да се избори, и из ципела изује тату, маму, професоре, цареве, државнике, Плисудског, Хитлера, Стаљина... А како се то завршило, добро је познато.
Игор Бурић, Дневник, 11.03.2008.