Режија и текст: Ђузепе Чико и Барбара Матијевић
Игра: Барбара Матијевић

У копродукцији са ZeKaeM

Представа траје 50 минута.

„I am 1984“ је псеудо-научно путовање кроз 1984. годину, које из перспектива различитих реалности, тј. различитих нивоа фикције – од догађаја из националне и светске историје преко научне фантастике, филмова и 3D анимације до виртуелних светова Интернета и видео игара, између осталог поставља следећа питања: која је веза између осмеха Мона Лизе и церекања Микија Мауса? И између церекања Микија Мауса и крволочне гримасе Пакмена? И између Пакмена и... кругова Олимпијских игара?
„I am 1984“ је прво јавно представљање рада на научно-фантастичном есеју Теорија перформанса будућности или – једини начин бега од масакра јесте онај да постанемо његови аутори.
______________________
* Пакмен, лик популарне видео игрице из '80-тих година.

k. o/kombinirane operacije тренутно важе за једaн од водећих хрватских колектива сaвременог позоришног израза, присутних на европском плесном и позоришном тржишту. к.о. развија изванинституционалне моделе уметничког рада, реализовавши до данас укупно 10 самосталних и групних плесних и позоришних представа, кроз чију продукцију сарађује са различитим индивидуалним  уметницима као и бројним независним организацијама присутним на међународној и хрватској уметничкој  сцени.
Језгро колектива сачињавају: Саша Божић, Барбара Матијевић и Жељка Санчанин.
Њихови пројекти су извођени у Норвешкој (Bergen-BIT Teatergarajsen, Oslo-Danses Hus), Шведској (Malmo Dance Centre), Немачкој (Mex festival Dortmund, transeuropa festival, Hildesheim, Podewill, Berlin), Италији, Француској, Грчкој, Словенији и Србији. Неке од својих представа раде у копродукцији са EUROKAZOM, плесним и позоришним центром Podewill и DAAD, Berlin, норвешком Wee Company, Београдским плесним центром Станица, Француским плесним центром у Монтпељеу итд.

КОРЕОГРАФИЈА ИМАГИНАРНОГ
... Јукстапонирајући и умрежавајући различите слојеве историјског наратива у распону од приватне историје преко националне (тада, 1984, југословенско-комунистичке историје) до светске историје, с посебним нагласком на историју масовних медија, персоналних рачунара и телекомуникација, извођење је структурисано као јавно предавање попраћено разнобојним дијаграмима и цртежима на белој плочи. У тако редуцираном сценском простору пажња публике у потпуности је усмерена на вокалну кореографију, на тренутке трансформисану у цртеж који наликује финансијским и берзанским дијаграмима...
Преобиље језичке грађе и историјских чињеница наглашава гомилање залиха као једно од основних начела капиталистичке реторике која заводи бесконачном циркулацијом слика и предмета. Двоструко структурисани извођачки апарат, који се удваја на говор и цртеж, резултира сложеном сценском креацијом у којој Б. М., на трагу Брехтове парадигме дистанцираног и ангажованог извођача који се никада докраја не поистовјећује са својом улогом, артикулише низ питања од виталне важности за угрожени опстанак појединца у временима која све агресивније потиру његову индивидуалност, редуцирајући га на потрошача одређеног бренда и марке. На тренутке врло комична, Б. М., с друге стране, указује на трагикомичан учинак тоталитаристичког спектакла, којем је још једино могуће супротставити смех и имагинарно. Заробљеном у многобројним системима и структурама те изгубљеном у мноштву битних или небитних информација, савременом се човеку данас, стога – поручује Б. М. уверљиво – нуде само два излаза из паноптичког наручја Великог брата и његових брендираних протеза: хумор и машта.
Андреј Мирчев, Вијенац