Predstava “Doktor” Slovenskog narodnog gledališča, DRAMA, Ljubljana, u režiji Martina Kušeja,

24. oktobra, na Velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, u 19.00 časova

Prvo slovenačko izvođenje drame „Doktor“ Roberta Ajka, u režiji Martina Kušeja​

Slovensko narodno gledališče, Drama, Ljubljana, sezona 2024/25

U drami „Doktor“, međunarodno priznati i višestruko nagrađivani britanski dramski pisac i pozorišni reditelj Robert Ajk suprotstavio je medicinsku etiku verskim i drugim ideološkim uverenjima, populizmu i toksičnosti javnog mnjenja. Reditelj prvog slovenačkog izvođenja, Martin Kušej, vraća se na slovenačku pozorišnu scenu posle skoro dve decenije, tokom kojih je režirao u najvažnijim dramskim i operskim pozorištima na nemačkom govornom području, a poslednja funkcija mu je bila – direktor Burgteatra u Beču.

​Povratak Martina Kušeja

​Skoro dvadeset godina je prošlo otkako je Martin Kušej poslednji put radio u slovenačkom pozorištu, gde je pre skoro četiri decenije (u Drami) i započeo svoju profesionalnu karijeru pozorišnog reditelja. Prvi put je u ljubljanskoj Drami režirao Horvathovu predstavu „Vera, ljubav, nada“ (1989/90). Režirao je i u EG Glej, Milerov triptih „Opustošena obala, Medeja kao materijal, Pejzaž s Argonautima“ (1987/88) i „Fragment o Kleistu“ Stefana Šica (1988/89), a u Slovenskom mladinskom gledališču „Sablažnjavanje“ po Cankaru (1991/92). Poslednji put je u Sloveniji režirao u sezoni 2006/7„Štedionicu“ Ežena Labiša (Velika scena SNG Drama Ljubljana).

​Martin Kušej, pozorišni i operski reditelj, rođen je 1961. godine u Koruškoj, u Austriji, u porodici slovenačkog porekla. Najpre je studirao germanistiku i sport na Univerzitetu Karl i Franc u Gracu, a zatim režiju na tamošnjoj Visokoj školi za muziku i scenske umetnosti. Kao asistent režije osamdesetih godina se usavršavao u Gracu i Ljubljani, gde je došao i sa namerom da nauči slovenački. Godine 1990. zajedno sa scenografom Martinom Zehetgruberom osnovao je grupu My friend Martin. Tokom devedesetih se etablirao kao jedan od najprodornijih i najoriginalnijih austrijskih pozorišnih stvaralaca, režirajući u najuglednijim evropskim dramskim i operskim pozorištima.

​Od 1993. do 2000. godine bio je stalni reditelj u Državnom teatru u Štutgartu, od 2004. do 2006. vršilac dužnosti direktora festivala u Salcburgu, od 2011. do 2019. bio je direktor Minhenskog rezidencijalnog teatra, a od 2019. do 2024. vodio je centralnu austrijsku pozorišnu kuću, Burgteatar u Beču. Režirao je i u pozorištima kao što su Nemačko pozorište u Berlinu, Folksbine u Berlinu, Nemački špilhaus i Talija teatar u Hamburgu, Kamerspile u Minhenu i Teatar stabile u Torinu. Kao operski reditelj radio je u operama u Cirihu, Amsterdamu, Londonu (Kovent Garden), Parizu (Bastilja), Madridu, Napulju, Bolonji, u Berlinskoj državnoj operi i više puta na Salcburškom festivalu i u Teatru an der Vjen. Od 2013. godine je profesor režije na seminaru Maksa Rajnharta u Beču.

​Kušej je dobitnik niza austrijskih i nemačkih nagrada. Nekoliko njegovih predstava je pozvano na prestižni berlinski Teatertrefen. Godine 1993. dobio je nagradu Kurt Hibner za režiju od Nemačke akademije za scenske umetnosti, 1999. nagradu 3sat za inovacije, tri puta bečku pozorišnu nagradu Nestroj, a 2012. nemačku pozorišnu nagradu “der Faust”. Kušejeva vizija prilikom preuzimanja vođstva Burgteatra bila je da stvori i neguje pozorište koje neće biti „nacionalno“, već svetsko, otvoreno, višejezično, multikulturalno i inkluzivno. Ove godine je na slovenačkom jeziku izašla njegova knjiga „Belina iza mene“ (Hinter mir weiß, 2022) u prevodu Tine Mahkote i u saradnji izdavačkih kuća Beletrina i Mont.

​O autoru i glumačkoj postavi

​Međunarodno priznati britanski dramski i pozorišni i filmski reditelj Robert Ajk dobio je brojna značajna priznanja za svoj rad, uključujući tri nagrade Lorensa Olivijea – 2016. godine, kao najmlađi dobitnik ove prestižne nagrade, i za najbolju režiju – a takođe je i član uglednog Kraljevskog književnog društva (Royal Society of Literature).

​U prvoj slovenačkoj izvedbi „Doktor“ Roberta Ajka glume članice i članovi glumačkog ansambla Drame: Nataša Barbara Gračner, Timon Šturbej, Bojan Emeršič, Uroš First, Saša Mihelčič, Saša Tabaković, Tina Vrbnjak, Marko Mandić, Maša Derganc, kao i gosti Irena Yebuah Tiran i Aleš Valič. U predstavi nastupa i Ana Pribošič.

​Prevodilac drame, koja je objavljena i u središnjem delu pozorišnog programa, je Tina Mahkota. Autorski tim, pod vođstvom reditelja Martina Kušeja, čine: dramaturškinja Diana Koloini, lektorka Tatjana Stanič, scenografkinja Džesika Rokstro, kostimografkinja Ana Savić Gecan, kompozitor Aki Traar, asistent reditelja Herbert Šteger, asistentkinja scenografa Karin Knez, asistentkinja kostimografa Ana Janc, dizajner svetla Stefan Fajstlinger i dizajnerka maske Julija Gongina.

​Konceptualna razmatranja pre početka studije

​Vrlo aktuelnu dramu pod nazivom „Doktor“ Robert Ajk napisao je 2019. godine. Inspirisala ga je drama „Profesor Bernhardi“ Artura Šniclera iz 1912. godine. Kao što je Martin Kušej već objasnio u najavi repertoara, Ajk je tražio materijal koji bi za njega bio izazov, odnosno koji bi obrađivao temu koja izaziva nesigurnost i strahove kada se o njoj govori. „Brzo mu je postalo jasno da je takva tema identitet, ali u širem, filozofskom smislu, a ne konstrukt nazvan identitetska politika, o kojem se sada tako često raspravlja. Na nijedno od pitanja koja je sebi postavio tokom priprema nije našao jednostavan ili nedvosmislen odgovor – i upravo je to tražio. Kao što je Artur Šnicler svoj identitet ‘lekara, Jevrejina, Nemca’ upisao u dramu o Bernhardiju, tako i Robert Ajk preispituje različite aspekte identiteta na primeru dramskih likova, pozajmljenih iz Bernhardijevog kosmosa, i odnosa među njima: ‘Kako definišemo sami sebe? Šta su naše ‘lične karte’? Koji deo našeg identiteta koristimo u određenom trenutku, kada nam to koristi, a kada nam šteti?’ Robert Ajk je već ubrzo nakon početka pisanja znao da će biti najbolje ako glavni dramski lik bude ženskog pola, tako da njene najveće vrline istovremeno budu i njene najveće slabosti; zato je u centar svoje obrade postavio doktorku Rut Volf, sekularnu Jevrejku, vođu ugledne klinike za Alchajmerovu bolest.

​Ajk grubo sumira Šniclerov koncept – i doktorka Volf zabranjuje katoličkom svešteniku pristup umirućoj devojci, i ona postaje meta medijske hajke, i ona na kraju gubi dobar glas i više ne sme da obavlja svoju profesiju. Nije slučajno što je Robert Ajk radnju smestio na kliniku za Alchajmerovu bolest i tako izabrao za predmet istraživanja bolest tokom koje se čovekov identitet nepovratno razgrađuje dok potpuno ne nestane. I Šnicler i Robert Ajk koriste bolnicu, sa njenim zatvorenim sistemom lekara i pacijenata, kao model društva koje se bavi ekonomskim i medicinsko-etičkim temama, koje nije imuno na lične interese i rivalstva, i u kojem ispod prividno mirne i profesionalne površine ključaju veliki sukobi i preokreti. Dolaze do izražaja složene veze i pitanja medicinske etike, ekonomskih pritisaka, identitetskih politika i toksičnih javnih diskursa. Jednako složen je i pogled na karakter doktorke Rut Volf, na njeno radno okruženje i njenu privatnost. Sve u svemu, „Doktor“ je uzbudljiva politička i društveno-kritička drama, koja ni decenijama nakon Šniclerovog vremena nije nimalo manje aktuelna i eksplozivna…“ – zapisao je reditelj Martin Kušej u repertoarskom programu sezone 2024/25.

​„Zaplet je isti kao kod Šniclera: na klinici umire tinejdžerka koja je sama i tajno, bez odgovarajuće stručne pomoći, neuspešno izvršila abortus. Više je nije moguće spasiti, ali doktorka želi da joj obezbedi barem mirnu smrt u lažnoj veri da je na sigurnom. Zato odbija sveštenika kojeg su roditelji poslali umirućoj, ne obavestivši o tome bolnicu. Kada devojčica umre bez sakramenta, na protagonistkinju, koja je postupila u skladu sa etikom svoje struke, obrušava se lavina neprijateljstva i optužbi. Reč je o vrlo uglednoj lekarki sa nespornim stručnim autoritetom i integritetom, koja uspešno vodi važan istraživački institut – bave se razvojem leka za jednu od najgorih bolesti našeg vremena, demenciju. Ali, uprkos njenoj izvrsnosti, zapravo upravo zbog nje, mnogima je u interesu da njenu profesionalnu odluku pretvore u skandal. Tu su, naravno, njene kolege, koje muči njen profesionalni prestiž i privlači rukovodeća pozicija (zanemaruje upozorenje da ima najgore neprijatelje među saradnicima u institutu koji je sama osnovala), pa katolici i glasovi drugih, što raznovrsnijih interesnih grupa, koje u ‘skandalu’ pronalaze priliku za ostvarivanje sopstvenih agendi. Brzo je u igri sve što danas oblikuje javni prostor: profesionalno rivalstvo, političke veze pojedinaca, posredovanje internih informacija, pomešano sa iskrivljavanjem činjenica, koje u javnosti podstiču predrasude, uticaj zagovornika posebnog značaja verske i/ili etničke pripadnosti, suprotstavljene politike, koje se lome na pitanju abortusa i slobodnog izbora“, napisala je u članku pod naslovom „Ja sam doktor“, objavljenom u pozorišnom programu, dramaturškinja predstave Diana Koloini.

​„Uzbudljivo je da se sva kretanja i pitanja u predstavi „Doktor“ svode na uticaj jezika i prevlast nad njim: ‘Jezik je korak broj jedan…’ – što je itekako aktuelno i za našu konkretnu društvenu stvarnost: što je ideologija agresivnija, to više prisvaja jezik. Preusmeravanje jezika briše granice između privatnog i javnog – što je srž jezičkog pogleda na dramu. Zato je govorna slika „Doktora“ postavljena između formalnog govora javnih prostora i intimnog govora privatnih situacija. Granica između ove dve ‘vrste je – kao u stvarnosti – sve više zamagljena“, rekla je na konferenciji za novinare lektorka predstave Tatjana Stanič.

​Drama „Doktor“ postavlja i „pitanja da li zaposliti nekoga zbog boje kože ili insistirati na kandidatu koji je kvalifikovaniji. Pritom se otvaraju i pitanja hijerarhije na radnom mestu, ljubomore i intriga među saradnicima i pre svega uticaja medija na profesionalne rasprave. Drama se snažno dotiče fenomena „woke kulture“ – savremenog pokreta za društvenu pravdu, koji se često fokusira na pitanja rase, pola i moći. Dok zagovornici „woke“ pokreta tvrde da je reč o nužnoj ispravci istorijske marginalizacije, kritičari upozoravaju da to može dovesti do preterane osetljivosti, javnog sramoćenja i ograničavanja slobode govora. Drama koristi tehniku izmešanog igranja uloga, gde glumci ne glume likove koji bi odgovarali njihovom polu ili rasi. To znači da gledaoci tek kroz dijalog mogu da shvate ko pripada kojoj identitetskoj grupi. Time Robert Ajk upozorava na našu sklonost ka donošenju sudova na osnovu spoljašnjeg izgleda i pokazuje kako naše poimanje pravde često počiva na predrasudama, a ne na činjenicama. Sukob između doktorke i sveštenika otvara Pandorinu kutiju identitetskih pitanja.

​Pošto je doktorka Jevrejka, koja sebe ne doživljava kao vernicu, postavlja se pitanje verske netolerancije. S porastom napetosti u drami, neki klevetaju Volfovu kao ‘bezbožnicu’ i optužuju je za fanatizam prema katolicima. Ali istovremeno, doktorka se suočava sa antisemitskim uvredama onih koji u njoj ne vide doktorku, već pre svega Jevrejku koja je prekršila hrišćanske vrednosti. U drami se razvija višeslojni sukob, jer se verski identitet koristi kao oružje u javnim raspravama“, napisala je u članku pod naslovom „Medicinska etika u vremenu političke korektnosti i medijskog linča“, objavljenom u pozorišnom programu, međunarodno afirmisana filozofkinja, sociološkinja i pravna teoretičarka dr Renata Salecl.

​Konceptualna razmatranja pre početka studije

​(Beleška reditelja iz pozorišnog programa)

​Zašto me zanima „Doktor“?

​Vrlo jednostavno: u tom liku prepoznajem sebe. Osobu koja deluje iz potpunog uverenja i u skladu sa svojim pogledom na svet; osobu koja je svetionik u svojoj oblasti i koja je takođe u hijerarhiji svoje profesije dostigla najviši položaj. I koju uprkos tome, na prvom mestu, ne zanimaju pozicije moći – osim, ukoliko bi njima mogla da dobije dodatne prednosti za svoju profesiju, za svoje ciljeve i za tim koji vodi. To je osoba koja deluje na osnovu iskustva, ali i intuicije i instinkta. Istovremeno ostaje ljudska, što znači da joj se dešavaju i greške, za koje mora da preuzme odgovornost. U svojoj revnosti može da previdi preteći gubitak empatije i nedostaje joj određena dalekovidost, kakve bi posledice njeno držanje i dela mogla da imaju. Kada je jednom napadnuta, gubi sposobnost sklapanja kompromisa i popuštanja: tvrdoglavo istrajava na svojoj poziciji i na kraju je isključena i samim tim i usamljena.

​Kao što sam rekao, ova osoba je „ljudska“ – svi poznajemo takve parametre nekog životnog puta, za koji su barem u osnovi karakteristični tolerancija, razumevanje, sposobnost uživljavanja i žudnja za ljubavlju, koju dramatični događaji i zaoštravanje radnje u drami naravno izazivaju i dovode u pitanje. „Niko nije savršen!“

​Rut Volf je sve vreme prikazana u dva sveta, na dva različita životna područja: s jedne strane imamo medicinski naučni institut za bolesti demencije, koji izuzetno uspešno vodi. Kao lekar je nesporno veliki stručnjak, a istovremeno je odgovorna za svoj tim i ustanovu, koja je pod njenim vođstvom postala jedna od najuglednijih u državi.

​Dokle god je njen rad uspešan i dokle god je obezbeđeno finansiranje sponzora i države, njen put neće biti ugrožen. Čini se da je budućnost jasno zacrtana i prosto „ružičasta“. Naravno, takav institut karakterišu i različite druge ličnosti sa svojim individualnim interesima i zahtevima za moći. Sastav takvog „tima“ je „raznolik“ – drugim rečima, čine ga ljudi iz različitih sredina, sa različitim verskim uverenjima, odnosno političkim interesima. Ono što se čini da može naizgled bez problema da koegzistira u gore navedenim okolnostima zajedničkog uspeha i za šta su karakteristični tolerancija, poštovanje i međusobno razumevanje, u kriznim situacijama može brzo postati žarište sukoba, koji vodi do razornih i krajnje nehumanih posledica. Mislim da je opasnost ove situacije u svoj svojoj zastrašujućoj aktuelnosti najbolje prikazana u sledećim replikama:

​RUTH: Da. Imam osećaj da se mnogo toga završava. Posleratne institucije, posleratni ideali. Javno dobro, koje je cvetalo u miru. Sve, za šta su se borili. Sve počinje da puca.

​OTAC: Isus nije živeo u digitalnoj eri.

RUTH: Danas ih razapinjemo drugačije.

​Savremeno i jezivo aktuelno je i mesto radnje (setting) svih prostora u drami i na klinici, koje se tiču problema „identiteta“. Ako je u Šniclerovom „Profesoru Bernhardiju“ u najširem smislu „samo“ reč o tinjajućem antisemitizmu, koji je ubrzo zatim izbio svom snagom, taj se spektar 2025. godine širi na različita područja, koja su svako za sebe dovoljno eksplozivna da podstiču društvene grupe i strukture jedne protiv drugih, te izopačavaju individualnu slobodu, koja zbog toga postaje isključiva, netolerantna i u svom zahtevu za ekskluzivnošću takođe reakcionarna i represivna.

​Smatram da je to ono područje na kojem Rut Volf mora da se afirmiše i na kojem joj na kraju i ne uspeva. Različite sile, koje teže moći, netoleranciji, prevlasti i dominaciji, pronalaze dovoljno uporišta (zasnovanih na pitanjima vere, porekla, političkog uverenja ili na drugim ideološkim područjima) da se mogu razmahati i besramno iskoristiti sve mogućnosti demokratije za svoje namere.

​U tome važnu ulogu igraju i mediji, čija su društvena funkcija i objektivnost već odavno postale žrtva lova na skandaloznost, želje za profitom i takozvanih „alternativnih činjenica“. „Klinika“ i sa njom povezana područja su dakle u drami onaj deo Rutinog života, s kojim se identifikuje, koji je u velikoj meri definiše i na kojem takođe propada. U mojoj predstavi moraćemo zauzeti jasan, vrlo kritičan stav prema tome – i tako razumem i kritičke stavove Roberta Ajka prema razmahanosti diskursa identitetske politike.

​To autor postavlja u opoziciju s „privatnim“ životom glavnog lika u drami. Pritom tematizuje emocionalni svet Rut Volf i pokazuje da su pojedinačni ljudski sukobi, povezani sa pitanjem porekla, pripadnosti, polne ili verske orijentacije itd., svakako opravdani – jer jednostavno postoje i jer naravno želimo odgovore na ta pitanja i njihova rešenja. Rut doživljavamo u vezi sa njenim partnerom/partnerkom Čarli, koji očigledno pati od demencije i izvršio je samoubistvo (Rutin profesionalni domen delovanja se dakle direktno nastavlja u njenom privatnom životu!).

​Imamo dakle posla sa vrlo emocionalnom situacijom, koju bi takođe u predstavi trebalo obraditi i prikazati s vrlo poetskim/dramatičnim slikama. Tragika ove dispozicije je u tome da Rut gubi ljubav – ali i naklonost i prijateljstvo sa Sami, svojom mladom komšinicom i skoro „usvojenom ćerkom“, koja predstavlja drugi stub Rutinog privatnog života. U oba slučaja se društvena, odnosno javna sfera fatalno umeće u Rutin drugi život – i uništava njeno suočavanje sa legitimnim i potpuno individualnim pitanjima identiteta.

​Rut se nalazi zarobljena u spirali neobuzdanih sila, koje prete da će progutati ne samo njenu individualnu slobodu, već i dostignuća slobode našeg celog društva nakon 1945. godine. Očajna i nemoćna, Rut se na kraju drame nalazi ponovo na početku – što je ipak i dalje najbolje što nam se trenutno može desiti. Mnogo gore i opasnije je, naime, da se paralelno sa takvim razvojem na horizontu nazire pokret, koji deluje i manipuliše upravo ovim kriznim stanjem našeg društva. Reč je o jačanju nove desnice, novog fašizma, i tome u stvari posvećujemo suštinski premalu brigu, dok je naša pažnja „zauzeta“ sa „raspravama o polu“ ili sa „obradom kolonijalizma“.

​Nema sumnje da su ljudi odvajkada morali da se suočavaju sa takvim i sličnim pitanjima. Pri tom su centralnu ulogu imali upravo umetnost, a posebno pozorište. Činjenica da su trenutno u opasnosti – potajno prožeti potpuno pogrešno shvaćenom i izopačenom „probuđenošću (wokeness)“ – i da mogu izgubiti i poslednji smisao svoje funkcije i potencijala, samo je dodatna šala u ovoj priči. Ako ne budemo pazili, to bi mogla biti i poslednja šala. I tome želim odlučno da se suprotstavim. Zato bih se hteo baviti i obraditi upravo ovu (istina vrlo kompleksnu i komplikovanu) dimenziju „Doktora“ i prevesti ga u pozorišni događaj, koji će nas probuditi i otvoriti nam oči. Ljude možemo podstaći samo tako da doživljavaju i prepoznaju – nikako pak kodeksima ponašanja i pravilima samoproglašenih čuvara morala.

​„Ko?“ – se Rut Volf pita na početku i na kraju predstave! I time dovodi u pitanje i samu sebe. Takvo stanje je dobro poznato i opravdano. Zar ne želimo svi uvek iznova da se pitamo i ponovo definišemo – pri čemu se ne bismo hteli odreći svoje kompetentnosti i svoje egzistencije. I upravo na ivici tog ponora stoji glavni lik drame već od samog početka.

​O glumačkoj postavi u „Doktoru“

​Glumačka postava za našu novu predstavu, kao i opis dramatis personae u engleskom originalu, prožeti su vrlo važnom i složenom problematikom. Ova je još složenija, jer smo u potpuno drugačijem jeziku i kulturi, u drugačijem društvu s različitom istorijom – u Sloveniji. „Doktor“ pokušava da prikaže savremeno društvo, koje je (barem u velegradima) nesumnjivo sastavljeno od relativno raznolikih i složenih komponenti i biografija. U poređenju sa Bečom 1912. godine Artura Šniclera, to društvo se korenito promenilo. U „Profesoru Bernhardiju“, koji je predložak za „Doktora“, dolazi do sukoba između osoba jevrejske vere i njihovih antisemitskih antagonista. Da li ti Jevreji praktikuju judaizam ili ne, ne igra posebnu ulogu; dok suprotni tabor čine nemački nacionalisti, katolici, protofašisti i konzervativni nacionalisti. Možda među njima postoje i liberalno-socijalističke i monarhističke snage, ali one nisu vrlo važne; takođe žena u Šniclerovoj drami praktično nema.

​I tu Robert Ajk pravi prvi i najmarkantniji rez, jer za naslovnu i glavnu junakinju svoje verzije nedvosmisleno bira ženu. I to je dobro. Uprkos tome, svi drugi lekari u njegovoj postavi ostaju muškarci, iako sa različitim bojama kože. Ženski likovi su do neke mere opisani s obzirom na svoje funkcije.

​Sada pak autor pravi odlučujući korak i zapisuje da glavnog antagonistu doktorke Rut Volf, to jest crnog katoličkog sveštenika (Oca), glumi beloputi glumac. Ali to nije sve: taj glumac treba da glumi i biološkog oca preminule pacijentkinje. I ne samo to, centralni događaj drame nedvosmisleno pominje boju sveštenikove kože; stoga od tog zahteva nije moguće odstupiti ni u tekstu niti u postavi!

​Celokupnu konstelaciju dodatno komplikuje činjenica da nas autor ponovo izaziva još jednim uputstvom – a to je da postava nikako ne sme biti „samo bela“. Ovo je potpuno smisleno (posebno na primer u Londonu), ali u zemlji kao što je Slovenija, to je prilično težak zadatak. Štaviše, na tačno onom mestu gde bi crni glumac bio potpuno smislen, ne sme ga igrati crnac (lik O/oca)!

​Uzimajući u obzir konkretnu situaciju u Sloveniji/Ljubljani, gde tamnoputi, transrodni glumci i glumice ili pak glumci i glumice azijskog porekla nisu vrlo brojni, čini se da je adekvatno ispunjenje ovih zahteva izuzetno teško. Našu glumačku postavu je stoga trebalo prilagoditi mogućnostima našeg pozorišta – i vrlo sam zadovoljan rešenjem koje smo pronašli.

​Slovenački, za razliku od engleskog ili nemačkog, ima još jednu važnu osobinu, koja bi za nas mogla biti izuzetna prednost: pol osobe se direktno odražava u jeziku! „Protivpostavka po polu“ i zato na sceni odmah deluje iritantno – što pak u ovom slučaju vidim kao nešto pozitivno.

​Takođe se postavlja pitanje da li debata o identitetskoj politici, koja se upravo u anglosaksonskom svetu tako vrlo burno odvija, može imati sličan značaj i za slovenačku publiku.

​Najvažnije pitanje mi se, uopšte, čini, kakav je stav koji u ovoj debati zastupa autor – i posledično, kakav stav zauzimamo mi – odnosno ja kao reditelj? S jedne strane, Robert Ajk svojom glumačkom protivpostavkom nesporno signalizuje zanimanje za ovu raspravu, s druge strane pak je jasno da se glavni lik, Rut Volf, suočava sa stavovima i mišljenjima, koja se graniče sa smešnim, posebno prema kraju predstave u televizijskoj debatnoj emisiji, koja ipak zapečaćuje potpunu izolaciju i isključenost doktorke iz celokupne radnje. Ovde je dakle reč o umetničkoj/veštačkoj „formi“ (o distanci od previše očiglednog realizma) s jedne strane i jasnom razgraničenju od svih takvih reakcionarnih i isključujućih stavova, koji se danas masovno odražavaju u kulturi brisanja (cancel-culture), političkoj korektnosti, pokretu ja-takođe (me-too) i probuđenosti (wokeness) s druge strane.

​Moj stav je u ovom slučaju neosporno jasan – i može se temeljno potkrepiti sledećim citatima iz „Doktora“:

​RUTH: Ako nešto ne podnosim to je beskrajno deljenje ljudi na plemena i manja plemena manjih plemena. Razdvojite čovečanstvo dovoljno puta na pola, i na kraju neće više postojati.

​COPLEY: Ne možete ljude jednostavno tek tako kategorisati. I zaista nije bez razloga da na ovom svetu nema nikoga, nijedne jedine osobe, koja se sa svojom mnogobojnošću i višeslojnom kompleksnošću ne bi opirala ovom jednodimenzionalnom sranju. I hajde da se podsetimo, na kraju, kada smo svet razdvojili na identitetske grupe, gde nas je to dovelo – do tetovaža na podlakticama – i ja kao Jevrejin to mogu naglas reći.

​RUTH: Woke perspektiva – ‘probuđena’ perspektiva – taj izraz, pa, zaista može samo još da ti se plače – woke znači ‘biti probuđen’ – iz čega pa? iz sna? – to zvuči kao da si član neke sekte, / to je jezik duhovnog preobraćanja – u stvari to je samo jedan pogled, i može to biti vaš pogled, ali sam po sebi nije bolji od bilo kog drugog pogleda – pogledi drugih nisu uspavani –

​To su za mene najvažnije informacije u drami i njen zaključak – tako barem bih želeo da je sam razrešim. Ali u ovim replikama su i očaj i kraj „doktorke“ Rut Volf. I u istoj rečenici me takav razvoj događaja na neki način takođe plaši – slično sam se osećao kada sam nedavno ponovo pročitao „Profesora Bernhardija“. Nažalost, okolnosti se nisu nimalo promenile – i to je zastrašujuće i zabrinjavajuće! Zato bi nam posledice društveno-političkih „prilika“ iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka trebalo da budu neprestano i jasno pred očima kao gorko upozorenje i opomena!

​Upravo je to za mene najvažniji razlog za izvođenje i igranje ove drame. U ovom segmentu je tekst neobično snažan i (iritantno) provokativan. Moja verzija bi trebalo jasno da pokaže gde su moji naglasci i kakva bi mogla biti rešenja dramaturških izazova ove drame.

​Vrlo sam srećan što sam upoznao umetnicu Irenu Yebuah Tiran, uzbudljivu i motivisanu ličnost, koja je sada kao gošća deo našeg tima. Time je rešena i jedna od centralnih ideja Roberta Ajka – možda bismo u predstavu mogli da uključimo i druge etničke identitete i time stvorimo prostor za poseban slovenački kontekst (istorija bivše Jugoslavije). U svakom slučaju, autoru bih to takođe mogao uspešno da argumentujem, naime, da time dobijemo osnovu za raspravu o boji kože i diskriminaciji; ali i zato da omogućim etničku protivpostavku, kao u slučaju sveštenika/oca.

​Na kraju bih hteo da kažem još i ovo, kako sam vrlo uzbuđen i oduševljen što se zajedno upuštamo u ovu predstavu. Raditi u Sloveniji mi je uvek čast i zadovoljstvo. I zaista mislim da s ovom predstavom možemo mnogo toga da kažemo.

​Izdanje slovenačkog prevoda Kušejeve knjige „Belina iza mene“

​Martin Kušej u autobiografsko-esejističkoj knjizi „Belina iza mene“, koja je izašla kod bečke izdavačke kuće 2022. godine, otvara pogled u svoje stvaralaštvo i bavi se „životom u trenutku“, koji nigde nije tako intenzivan kao na sceni. U svojoj knjizi međunarodno priznati reditelj govori o umetnosti oslobađanja od prošlosti, da bismo mogli da napravimo sledeći korak u budućnost, o politikama identiteta, diktaturi mišljenja i smanjivanju slobode. Kušej opisuje brojne svoje predstave na evropskim pozorišnim i operskim scenama, a pre svega otkriva svoj vrlo lični pristup postizanju „trenutka istine“, trenutka kada se u pozorištu ugase svetla i publika krene na putovanje u neku drugu, čarobnu stvarnost. Govori i o svom identitetu koruškog Slovenca, koji nikada nije zatajio, i svojim počecima u slovenačkom pozorištu tokom devedesetih godina prošlog veka.

​„Belina iza mene“ se opire postizanju spoznaja s pogledom uperenim unazad. Pozorište je za Martina Kušeja „umetnost trenutka“, kojoj je prošlost strana. Njegove priče služe samo kao sredstvo dolaska u sadašnjost. Knjigu, koja je u martu 2025. godine izašla u saradnji izdavačkih kuća Mont i Beletrina, prevela je Tina Mahkota.