Predstava Slovenskog narodnog gledališča, Maribor iz Slovenije
“Frank V” – svečano otvara 50. INFANT festival, 8. septembra u 19.30 na Velikoj sceni SNP-a.

Kada me je reditelj Miloš Lolić svojevremeno pitao da li sam čuo za komad Fridriha Direnmata pod nazivom „Frank V“, odgovorio sam da nisam. Pisac mi nije bio nepoznat, gledao sam nekoliko verzija „Fizičara“, radio sam kao dramaturg na tekstu „Poseta stare dame“ (što je verovatno najpopularnije Direnmatovo pozorišno delo), ali o „Franku V“ zaista nisam ništa znao. U svoju odbranu mogu da kažem da su na isti način reagovale i neke iskusnije kolege koje sam konsultovao, a najbliže što sam dobio kao startnu i nejasnu informaciju jeste to da taj naslov ne spada u red njegovih drama koje su postale masovna teatarska senzacija. Toliko. Više nego dovoljno da se započne istraživanje.

O čemu se dakle tu radi, u par rečenica? Privatna banka sa mnogo godina tradicije, nalazi se na rubu bankrota. Brod je dugo plovio, sada tone, situacija je dramatična, kuju se planovi, pacovi žele da pobegnu. Cilj je da se sačuva goli život i pokradeni novac. U igri su ostali samo najsposobniji i najbeskrupolozniji. Nešto kao „Survivor“ gde ne može da se predvidi hoće li biti „blindside“ situacije nakon koje se sa vrha piramide pada u ponor. Nešto kao upoznavanje sveta u kom se živi na veresiju i likova koji kao da uživaju u tome što osećaju strah za sopstveni život…

Verzija teksta koju sam počeo da čitam bila je kucana u ćiriličnom prevodu Dragoslava Andrića, nastala je šezdesetih godina prošlog veka i odmah ispod imena pisca i naslova drame stajala je prevodilačka napomena: „Komad još uvek nije izvođen u Jugoslaviji“. Sa razlogom. U pozorišnom SFRJ okruženju, čak i u njegovim najliberalnijim krugovima, bilo bi u najmanju ruku umetnički neodgovorno postaviti dramu u integralnom obliku i zloupotrebiti je zarad pukog ismevanja kapitalizma. To su očito prepoznali i reditelji koji su u jednopartijskom sistemu zaključili da bi takva inscenacija ispala samo banalna ideološka rugalica, odnosno, da bi se na taj način otupila sarkastična oštrica koju drama poseduje. S druge strane, komad je mogao da se tretira i sa kritičkim stavom, tj. da se prenese u SFRJ kontekst gde bi se, recimo, lako povukla paralela između Direnmatovih likova i znamenitih društveno-političkih figura iz redova „crvene buržoazije“. Takav pristup bi možda i mogao da ima smisla, ali je izvesno da bi on, u tom periodu, nekoga mogao da košta ne samo karijere već i života.

Tako se jedan dramski biser našao na dnu neke pozorišne fioke, zatrpan arhivskom prašinom…

Tridesetak godina kasnije, kada je kapitalizam (zloupotrebljen, izvitoperen, gnevan) bez kucanja grunuo kroz tranziciona vrata ex-komunističkih država, proces navikavanja na nove uslove života i na akumulaciju kapitala bio je krajnje iznenađujući, možda čak i brutalan. Ne znam da li je u Sloveniji bilo tako (ili u kojoj meri), ali u Srbiji znam da jeste. Dobar primer je sredina devedesetih godina, kada su se preko noći pojavljivale (i isto tako nestajale) fantomske privatne banke, koje su zahvaljujući raznim mahinacijama i pod razno-raznim izgovorima (a sve uz podršku vrha vlasti i finansijskih eksperata), pljačkale narod do gole kože (bukvalno), dok su se odabrani pojedinci nemilice bogatili.

Fun fact: dobar deo njih nije ni palcem znao da se potpiše.

Zašto se to tako dogodilo? A zašto da ne, kad su već imali „privilegiju“ da žive u zanimljiva vremena? Bila je to svojevrsna „pozorišna predstava“ koja se u realnim okolnostima i inače izvodi u čudnim, politički nestabilnim državama. Doživela je svoju premijeru u ondašnjoj Srbiji, i na žalost, predstava se još uvek izvodi, sa neznatnim štrihovima. Glumci su se promenili, pomalo i kostimi i scenografija, ali su suština priče i režiseri ostali isti. Kao i posledice. Posledice uvek ostaju. Na neki način, drama „Frank Peti“ upravo se posledicama i bavi. Bespoštednim gaženjem svakoga ko se nađe na putu. Bacanjem prašine u oči. Moralnim vertikalama koje su ravne nuli. Grandioznim busanjem u grudi bez pokrića. Podjednakom spregom i sa kriminalom i sa onima koji upravljaju državom… A da bi sve bilo još sočnije, Direnmat je dramu obogatio prodornim, gotovo drsko napisanim stihovima koji je čine duhovitom na nivou apsurda. I dobro je što je tako. U suprotnom bi sve bilo samo duboko tragično. Možda se na prvi pogled čini drugačije, ali Direnmatove tekstove nije jednostavno preneti sa papira na scenu. To važi i za ovaj komad koji u bestijalnom svetu gde se veliča sve ono što je degradirajuće par excellence, dobija vrednost protivotrova.

Situacije u njemu jesu zamišljene kao sekvence iz realnosti hudog bankarskog života, ali one postepeno prerastaju u iluziju hiper-realizma, otvaraju čak i put ka groteski… Žanrovski posmatrano, „Frank Peti“ svakako spada u domen muzičkog teatra, ali on u svojoj srži nije ni komad s pevanjem, ni mjuzikl, ni opereta, ni opera, on je žanrovski hibrid – specifično izglobljen u okvirima definicije muzičkog pozorišta, do te mere da može da se tretira kao podvrsta unutar žanra…

On je šaljiv u svojoj ozbiljnosti, ali sve vreme zbija ozbiljne šale. I u tom „šalozbiljnom“ kapitalističkom paklu (kome se, kako sam pisac kaže, zemlja čini kao raj), likovi se jedni drugima obraćaju na granici društvene prihvatljivosti. Osmehuju se zato što moraju, osmehom koji služi da se pred slabijima iskeze zubi. Tokom prvih proba grupno smo surfovali na talasu politički nekorektnog humora. Gledali smo filmove i video-radove koji bi mogli da nas približe mikrokosmosu Direnmatovih junaka. Razmenjivali smo priče iz ličnih iskustava ili neke apokaliptične anegdote koje znamo iz manje ili više bliskih društveno-političkih miljea, a cinizam je bila prva reč od koje se odustalo. Lako je biti cinik i odati se ismevanju negativaca. Plus, u drami ionako nema heroja. Tu su samo oni koji misle da je istina ono što se po dogovoru (ili naređenju) smatra istinom, pravda je ono što je za njih pravedno, veruju u sebične utopije, izjedeni su iznutra i zatrovani nedelima, idealisti su bez iskrenih ideala, kaju se onda kada je uveliko kasno, nekako bi bilo logično da zaslužuju prezir… Ali, šta ako se iza te pojavnosti, iza tih ljudi koji žele još (i još i još i još, iako imaju previše), šta ako se iza te okrutne maske nalaze traumatizovana bića, ispovređivana, neostvarena i beskrajno usamljena? Da li ćemo onda bolje razumeti zašto se ponašaju proračunato i prepredeno? Možda je sam Direnmat dao najbolji odgovor na to pitanje: „Moja priča o privatnoj banci je naravno fikcija. Mi, kao i svi likovi u drami želimo da
vlada dobrota, želimo srećnu decu i mirne domove, želimo da budemo uljudni. Treba samo da ne razmišljamo o toj dobroti onako kako to oni rade“. Nakon razgovora o likovima koji žive natopljeni toksičnim količinama anksioznosti i paranoje, postalo je jasno da je sa njima teško saosećati ali da nije nemoguće. Ipak su oni hulje sa stilom. A u krajnjem slučaju, poznato je da su antiheroji neretko zanimljiviji od heroja – u njima se koloritnije očitavaju i tragedija i komedija ljudske prirode, oni produbljuju konflikte, stvaraju dramu… I kako onda izgledaju ta bića ako je potrebno da im se duša stavi pod mikroskop, da bi se proverilo da li je uopšte imaju? Kako se taj fenomen oživljava u kontekstu prisutnosti glumačkog tela na sceni? U svetu koji je okrenut naglavačke (ako je ikada i bio postavljen kako treba) oni se podsvesno možda i odupiru zlodelima, ali njihova tela ipak nastavljaju dalje, po automatizmu; njihovi pokreti ulaze u sukob sa rečenicama koje izgovaraju. Tako je i sa stihovima. U suprotnosti su sa melodijom, oni nisu komentar radnje već pokretač ili apstraktno pocrtavanje činjenice da situacija uvek može da bude gora. Može li besprizornije? Može. Može li demagoškije? Može. Može li humor da bude crnji? Može. I taman kada se pomisli da se stiglo do dna – ispostavi se da ispod njega postoji podrum… Jasno je da se Direnmat nije zanosio time da publika ne zna šta su pohlepa ili moralna degradacija. Nema potrebe da se ti termini dajdžestiraju kako bi postali podnošljivi ritmu savremene civilizacije. Priča se isporučuje sofisticirano ali u prvobitnom obliku, razumnije je da pošasti budu poražene unutrašnjim ritmom pozorišta, svedenog na svoj osnovni predstavljački mehanizam, na prazan prostor i glumce u njemu.

Autor teksta: Slobodan Obradović

Igraju:

Vojko Belšak – Frank V
Nataša Matjašec Rošker – Otilija
Blaž Dolenc – Herbert
Julija Klavžar – Franciska
Žan Koprivnik – Ričard Egli
Matevž Biber – Emil Bokman
Liza Marijina – Frida Furst
Davor Herga – Lukas Haberlin
Viktor Hrvatin Meglič – Gaston Šmalc
Petja Labović – Pauli Neukom
Gorazd Žilavec – Heini Zurmuhl

Reditelj:
Miloš Lolić

Dramaturg: Slobodan Obradović

Prevodilac sa nemačkog jezika: Urška Brodar

Prevodilac sa srpskog jezika: Mojca Marič
Scenograf: Miloš Lolić
Kostimograf: Marija Marković Milojev
Autor muzike: Nevena Glušica
Koreograf: Jasmin Avisar
Lektor: Mojca Marič
Kreator performansa i majstor svetla: Tomaž Bezjak
Korepetitor: Robert Mraček