Копродукција: Српско народно позориште и Центар за развој визуелне културе, Нови Сад

Дејан Дуковски
ПОСЛЕДЊИ БАЛКАНСКИ ВАМПИР

Редитељ: Александар Поповски

Преводилац с македонског: Вера Василић

Драматург: Николина Ђукановић

Сценографи: Александар Поповски и Жељко Пишкорић

Костимограф: Миа ПоповскаКомпозитор: Марјан Нећак

Кореограф: Сташа Зуровац

Асистент редитеља: Јуш Зидар

Асистент костимографа: Миња Давидовић

Играју:
Удовица: Тања Пјевац
Курта: Ненад Пећинар
Мали: Милован Филиповић
Авет: Марко Марковић
Кмет: Игор Павловић
Поп: Милорад Капор
Вампирче: Душан Јакишић
Вампир: Бранислав Јерковић
Анђелина: Вишња Обрадовић
Јана: Јована Балашевић
Ђурђа: Јована Стипић Радошевић

Мајстор светла: Никола Маринков

Тон мајстор: Владимир Огњеновић

Инспицијент и суфлер: Срђан Стојновић
****************************************

Реч писца

Под плавим месецом без љубави и смртиСа мотивом вампиризма на овим просторима почео сам се први пут бавити крајем далеких осамдесетих, кад сам написао студентски текст насловљен Последњи балкански вампир. Од тада постоји идеја да са Поповским направим представу на ту тему. И ето десило се то сада. Од мог старог текста је остао мотив и наслов, а ја сам написао овај комад, који из више углова дотиче тему вампиризма овог времена у коме живимо…
Намера ми је била једноставна – да напишем комичан и забаван текст из овог балканског миљеа митова, предања и сујеверја у маниру непостојеће и донекле апсурдне Турлитава драматургије – са певањем и гризењем.
Не знам које је огледало страхова у коме данас не видимо наш сопствени вампиризам. Текст не даје дијагнозу овог вампиризма, нити тражи неке паралелне метафоре са данашњим вампирима, демонима и злим духовима времена у коме живимо, али се надам да допире нерв наших данашњих подсвесних паганских страхова и ниских страсти…

Дејан Дуковски

********************************************

Реч редитеља

Вампири су наша аутохтона врстаКада сам први пут радио представу на тему Дракуле и вампира, судбина ме је спојила са човеком рођеним у месту где и Влад Цепеш, познатији као Дракула. Човек ми је показао портрет Влада Цепеша и показао ми је поносно свој профил. То је била иста особа. Затражио сам да ми исприча све о вампирима. На то је он скочио и почео да ме вређа, да не знам ништа, да Румунија никад није имала вампира и да је Влад био велики владар и човек. Касније сам сазнао да је био у праву, Румунија нема вампира у својој митологији, а добила га је захваљујући Браму Стокеру који је свој роман који се у почетку звао Гроф Вампир, касније променио у Гроф Дракула због списа које је нашао повезане са Владом Цепешом.
Али… Вампире имамо ми. Тромеђа Македоније, Србије и Бугарске у својим митовима и народним предањима садржи приче о вампирима. Наши вампири су мало другачији од оног класичног. Они певају и плешу по крововима и серу кроз димњаке и спавају са стоком… Код Марка Цепенкова постоји прича о чувеном ловцу на вампире из Прилепа. Његово име је Курта и он је, како легенда каже, настао од повампиреног оца.
Дејан Дуковски је још на академији написао први текст на тему Курте.
У ово наше време „које је изашло из зглоба“ често чујемо да се нешто повампирило. Да људи не спавају, да је завладао страх и немир. И како то обично бива, за сваку болест постоји и лек. Курта!
Тако смо се договорили да поново оживимо митолошког јунака и да њему препустимо борбу са вампирима који су око нас.

Александар Поповски