Редитељ Александар Поповски, селектор 50. ИНФАНТ-а

Насиљу морамо супротставити креативност

О паклу и томе има ли раја, о богу и смислу, о катакомбама кроз које наша душа током живота мора да прође, о банкарима које кроз живот морамо да савладамо… Може ли се у свему томе остати “човјек висине” или на концу постајеш последњи балкански вампир…

То је укратко прича о овогодишњем, 50. ИНФАНТ-у који 1. септембра почиње у Новом Саду, у Српском народном позоришту. Иако модни часописи поручују: “Педесете су нове четрдесете”, 50. ИНФАНТ тврди супротно – само ако се стидиш свог педесетогодишњег животног искуства и ако ти је потребан инстаграм налог да би показао другима да постојиш! Али ако своје године носиш елегантно и шмекерски, с поносом можеш да позовеш публику да прославите пола века постојања.

Шта на све то каже Александар Поповски, прослављени регионални редитељ и селектор 50. ИНФАНТА- а који се тренутно налази у Истанбулу, где режира “Рат и мир”, у редовима који следе…

Шта се свету догоодило између два ИНФАНТ-а? Шта се догодило региону? Јесмо ли још екплозивније буре барута, или има наде за неки “сан смешног човека”? Прошле године говорили сте о поновној потреби одбране освојених слободе? Докле смо догурали у тој одбрани?
Свету се, нажалост, догодило насиље. Нажалост, и даље се догађа. Насиље постаје доминантна форма. Оно је одувек било ту, али сада узима свој физички облик. Ми смо били сведоци насиља у архитектури, на телевизији, у новинама, историји, у образовању… Али нам се то није чинило као нешто важно. Важније је било направити балкон, добити већу квадратуру, украсти земљу и оградити плац – то је све било добро за економски раст и стални развој. Али, лоша архитектура прави лоше градове, лоши градови имају лоше грађане. Сада нам је чудно то што се насиље,
у форми физичког насиља човек над човеком, преместило у свакодневни живот. Важно је зато да насиљу супротставимо креативност. Креативност отвара пут у неке друге сфере које могу створити другачији свет. Јако ми се допада прича с другим световима, НЛО-ом и створењама из других универзума. Све то делује као да смо на трагу неког Колумба који креће на далеки пут неком новом лађом. Волим да верујем да нас чека нова авантура у којој, уместо старих парола, долази велико „освајање“ универзума.

На половини свог века, и овај 50. ИНФАНТ, као и прошли, покушава да освежи своје године пропитивањем свог концепта. Природно је да се ствари мењају, преобликују у складу с временом, али приметно је истовремено да је све више непрофилисаних фестивала који све више личе једни на друге. Шта мислите, да ли то показује стагнацију естетике или етике?

Један мерцедес данас не траје више од три године, па у том смислу инсистирање на било каквом концепту, који би требало да дефинише следећих 10 година, делује ми сасвим немогуће и бесмислено. То је некад имало смисла, а данас ми се чини да се ствари мењају тако брзо да је сасвим непотребно такво дефинисање. Не замерам некоме ако мисли да треба држати чврсти концепт. Ја пак верујем да треба да проналазим релевантне представе за ово време, да их не покушавам угурати у било који тврди концепт. Ни своје сезоне у мариборској Драми не гурам под једним слоганом, или једном концепцијом. Занимају ме добре приче, снажног садржаја. Занима ме све што ми отвара, а не што ми дефинише време у којем живимо. ИНФАНТ је настао као потреба за трагањем за новим формама, а сада наставља да трага по новим причама које можемо да испричамо.

Позориште је често лекција из етике, естетике, али у последње време мора да буде и оглед тренирања пажње. Људи је имају све мање, статистика каже да људски прст, преко него што скролује следећу вест на телефону, на првој остане ни осам секунди… Куда води то ТикТоковање живота? Хоће ли оно наштетити и позоришту?
Прича је најача форма коју човечанство познаје. Наша жеђ за причањем прича и за слушањем прича је неугасива. Прича је оно што нас дефинише. Наш идентитет је прича о томе што верујемо да смо. Разликујемо се од животиња по томе што знамо причати приче. Неки научници тврде да је шесто чуло у ствари чуло причања. Нити једна култура не може опстати без снажне, аутентичне приче. Култура, а посебно позориште, су храмови те приче и у том смислум немам никакав страх да било шта може наштети позоришту. Осим нас самих, али то је нека друга“прича“.

Нада се данас чини као најсубверзивнија ствар на свету, коју смо дужни да будимо једни у другима, а пре свега ви уметници сте дужни да је будите?

То с надом, нисам више сигуран да је требау или не треба будити. Да би се осветио Прометеју, Зевс даје кутију у којој су сва зла свет – његовом брату. Знајући да Прометејев брат има жену Пандору, која неће издржати да не отвори кутију. Тако долазимо до Пандорине кутије, у којој, кад је она отвори, сва зла побегну и остане само нада. Ми стално говоримо да нада последња умире, а заборављамо да је нада спакована са свим осталим злом овог света.

Где је ваш позоришни кофер сада? Отпакујете ли га чешће или запакујете?
У овом тренутку радим у Истанбулу, на представи “Рат и мир”. Моја прича с овим градом и истанбулским Градским позориштем траје већ добрих 15 година. Ту имам одличне пријатеље и када ме је њихова нова директорица позвала да радимо овај текст, морам да признам да сам прихватио с огромним задовољством. Драматизацију, која је јако компликована, направила је Ева Махкивиц, ауторка представе “Алиса у земљи страхова” коју сам режирао у ЈДП-у. Моје стално место је и даље СНГ Марибор, где сам уметнички диретктор. Оно што ће бити новина у мом животу је класа режије на Академији у Будимпешти коју сам узео ове године. Планирамо једну копродукцију – ЈДП-а с једним великим фестивалом у Грчкој. Биће, дакле, много паковања и препаковања кофера.

Снежана Милетић