“Smeh i igra u vihoru rata” , Uroš Čupić

                                                           

 

                                                           

                                                           Smeh i igra u vihoru rata

 

 

ANA FRANK

(istorijska antibajka za decu i odrasle)

 

Pre nešto više od godinu dana (ako ćemo da budemo mikroskopski precizni – godinu dana i jedan dan), ansambl šabačkog pozorišta premijerno je izveo predstavu „Ana Frank“ koja je ujedino predstavljala i ispitni rad studentkinje master studija Fakulteta savremenih umetnosti Vanje Pavlović. Datum premijere je bio simboličan – ravno 75 godina pre nego što su glumci stali na daske, Ana Frank je sa nekolicinom žigosanih sunarodnika odvedena u ozloglašeni koncentracioni logor Bergen-Belzen gde je u martu naredne godine preminula od pegavog tifusa.

O Aninom „Dnevniku“ ne treba uzaludno trošiti reči. Knjiga je prevena na preko 70 jezika, a pisac je posthumno dobio „Pulicera“. Za razliku od Čerčilovih „Memoara“ ili Ajzenhaurovog remek-dela „Od invazije do pobede“, „Dnevnik Ane Frank“ nam pruža drugu stranu rata ispričanu iz vizure nevinog deteta zarobljenog na skučenom tavanu u isčekivanju mira i konačne slobode. U „Dnevniku“ nema izveštaja sa fronotova, političke propagande ili herojskih podviga, njegova dragocenost je u iskrenoj ispovesti „jedne od nas“.

Da li je ovakvo štivo potentno za scenu? Kojim narativnim sredstvima se koristiti? Čini se da je rediteljka predstave Jelena Bogavac imala zaista težak zadatak. Sa jedne strane, tu su songovi, naglašeni scenski pokret i igrani delovi koji se odlikuju vedrim karakterom i lepršavošću. Sa druge strane, predstava obiluje „dokumentarizmom“ bez kog je bilo teško ispričati priču, ostvariti istoričnost, a koji nas opominju i podsećaju na strahote rata. Kroz predstavu se prepliću crno i belo, smeh i tišina, nada i beznađe. Promena ritma i emocija su me uhvatili nespremnog, pa sam se sa pravom zapitao koju emociju je rediteljka htela da prenese i kako ja to tačno treba da se osećam. Pred sobom imamo junake koje je odneo vihor rata, a oni se smeju i plešu. Da li je to slavljenje života? Sve ovo bi bilo efektnije da publici nije poznata sudbina Ane Frank, te da nas glumci kroz tumačenja sasvim postepeno uvode u priču čiji kraj bi eksplodirao kao tempirana bomba.

Gledajući ovu predstavu na otvorenom, (što je bio moj slučaj) svakako se gubi iluzija prostora, nestaju klaustrofobičnost i potmula tišina jednog tavana, a oni su presudni za potpuni doživljaj i empatiju. Ovakve izvedbe su stvorene za „ušuškanu“ kamernu scenu, intimu, gde ćemo uz pomoć prigušenog osvetljenja uspeti da se vratimo nekoliko decenija unazad i saživimo se sa sudbinom Ane Frank. Priča počinje kada vratar zaključa pozorišnu dvoranu, gotova je onog trenutka kada naše junakinje više nema, a mi smo prinuđeni da izađemo na ulicu puni utisaka i pitanja. Još jednom je dokazano koliko je odabir prostora bitan za celokupni utisak, a festival je ovom prilikom, na moju veliku žalost, napravio grešku prilikom selekcije ne dozvolivši glumcima šabačkog pozorišta da zablistaju u punom sjaju.

Kostimi i scenografija su potpuno svedeni, što se je u skladu sa prirodom situacije. Naši junaci nemaju za bolje, a bilo bi suludo i neukusno oblačiti ih u skupocene haljine i odela. Ostaje nejasno zašto glumci u drugoj polovini predstave uskaču u kostime koji su gotovo identični onima koji su nosili na sceni tokom čitave predstave. Glumačka izvedba je na visokom nivou uzevši u obzir da je pred njih stavljen izuzetno težak zadatak – prelazak iz jednog lika u drugi, pevanje, igra, česta promena emocija, a u slučaju izvođenja na „Infantu“ i borba sa bukom. Poseban utisak svojom energijom i tačnošću ostavio je mladi dvojac Miloš Vojnović – Olivera Guconjić.

Za sam kraj valja pohvaliti ceo ansambl za hrabrost i istrajnost. Posmatrano sa strane, bez previše udubljivanja i analiziranja, Dnevnik Ane Frank može da deluje kao sasvim jednostavan projekat. Naprotiv. Iskreno verujem da je inteligentna Milena Bogavac znala u kakvu spisateljsku avanturu se upušta. Pred sobom je imala dnevnički zapis – intimnu isposvest zbunjene devojčice koja je željna života, a prinuđene je da se sedi i čeka. Dnevnik nosi lični pečat utisnut u svaku stranicu, senzibilitet koji ne sme da se uguši, on u sebi nema razigrane i razrađene karaktere, radnja je strogo lokalizovana, a informacije se iznose taksativno. I ono najbitnije što ne smemo da smetnemo sa uma – dnevnik je da se čita, a ne gleda. „Dnevnik Ane Frank“ nema potencijala za scenu, a katastrofa je izbegnuta zahvaljujući glumačkoj veštini i iskrenom odnosu prema književnom predlošku.