Дивна Стојанов
Простор омеђен средством за дезинфекцију
На отвореној сцени у Кинеској четврти постављена је плесна изведба „Простор за револуцију“ Битеф денс компаније, према концепту и кореографији Исидоре Станишић, а којој је по одлуци жирија ИНФАНТ фестивала припала и награда за најбољу представу.
Представа започиње комешањем у публици и бесном жaлбом хистеричне гледатељке, а заправо плесачице, незадовољне местом у гледалишту. Препирка са другим гледаоцима убрзо је прерасла у свађу са обезбеђењем. А где је сукоб, ту је и пажња публике, па био то конфликт на сцени или изван ње. Овим су аутори (драматургија: Игор Коруга) потврдили теорију Ричарда Шекнера да је све изведба па тако нема претеране разлике између позоришта, јавних купатила, панк клубова и метежа у публици. Дакле, већ на почетку стављено је до знања да простор за револуцију није само позоришна сцена где се одвија читава плесна кореографија. Простор за делање у правцу промене може бити и моја столица у гледалишту и моје окружење у публици.
Из публике седморо извођача (Ана Игњатовић Загорац, Миона Петровић, Јакша Филиповац, Наташа Гвозденовић, Тамара Пјевић, Борис Видаковић и Никола Живковић) револтирани улазе на сцену, на струњаче, односно њихов простор за револуцију. Из ограниченог простора излазе само када посежу за асепсолом и медицинским алкохолом, само када се заиграни сете тзв. нове реалности у којој живимо.
Читава кореографија састоји се од низа плесних сцена које из колективне игре прелазе у солистичке тачке, које се поново претапају у групно извођење. Уз смењивање индустијал техно и џез музике (музика: Дарја Јаношевић) говори се, односо плеше, о аутоцензури појединца који би желео да се бори за своје идеале; са иронијским и духовитим отклоном приповеда се о промени која – стеротипично за жене – започиње променом фризуре; игром плесачице која не успева сама да закопча хаљину на леђима показује се потреба за саборцем или саборкињом у револуцији, о насушној потреби за солидарношћу и удруживањем зарад истог циља, па макар тај циљ био и закопчавање цибзара на женским леђима.
Женски пар који плеше са медицинским маскама, стављајући до знања да и током револуције треба и морамо да бринемо о здрављу себе и других, покушава да се рукује, али константно се мимоилазе, симболишући тиме да је неспоразум, идејно и идеолошко разилажење саставни део сваке револуције.
Значењски најснажнији део представе је била сцена одлaска на спавање уз „селф-хелп“ успаванку, умирујући роботизовани глас који убеђује појединца да заслужује само најбоље и да треба себе да воли (што заправо и јесте револуционарни чин у времену конзумеризма које нас тера да будемо незадовoљни собом како бисмо купили нови производ помоћу којег ћемо отклонити своје незадовољство). Омамљени, успавани, препуштени сну нео-либералног капитализма, актери се тешко одлучују на револуцију.
Поп верзијом „Интернационале“, намерно разводњавајући оваквим аранжманом слободарски дух који у себи носи химна свих левичара, док плесачи стоје у положају Слободе која предводи народ са истоимене слике Ежена Делакроа, завршава се „Простор за револуцију“ уз позив на стрпљење и напомену да се револуција свакодневно вежба.
На непретенциозан начин кореографија је дала критику садашњег конзумеристичког, нарцисоидног друштва, али без интенције да криви нас потрошаче, већ са идејом да се укаже на матрице понашања и понуди начин одупирања владајућој идеологији. Појединац и његова лична револуција, она која би потекла из његовог микрокосмоса већ је довољно велики простор за побуну.
Једини реквизит који плесачи имају, поред маски и дезинфекционих средстава, јесу јастуци. На њима спавају, вероватно сањају о бољем друштвеном уређењу, њиме гуше своје покушаје да буду гласни и кажу шта не ваља, њима се ослањају једни на друге, дижу јастуке као тегове и носе на потиљку као најтежи терет. На темељима неких пређашњих успешних револуција се, дакле, спава, о њима се сања, из страха од неуспаха се спутавају ти сновима, заједничким идеалима се ослањамо једни на друге, а уједно револуција је као камен који Сизиф гуре по нашем кичменом стубу.
Веома вешто избегнутна је конкретизација и уопште објашњење појма револуције. Плесна представа једнако добро може да комуницира са било којим одговором из публике на питање: за шта се ви борити или шта желите револуцијом да промените. У драмској представи, верујем да би изостанак артикулације кључног појма, био велики пропуст, али у плесној изведби, ово је напросто функционисало.
Представа је успела да доследно меандрира кроз два нивоа – лично за плесача/плесачицу и за гледаоца, и колективни ниво, како физички тако и тематски. Појединачне и групне сцене смењивале су ритмички веома добро, а исто тако течно је збивање из личних тема, нпр. о промени фризуре, прерастало у универзалне теме као што је колективна психоза и психичка умртвељност изазвана инјекциом конзумеризма.
Након завршене изведбе усхићени предшколци из публике похрлили су на сцену и тако, несвесно, заокружили идеју представе. Нова генерација улетеће у простор промене, непрестано вежбајући тако револуцију, освајајући и ширећи подручја на којима је револуција уопште и могућа.
