Грешка у систему

 

Представа „Алгоритам сна“ је пројекат Театра Мимарт према концепту Неле Антоновић у извођењу перформера аматера Марка Нектана, Наташе Милојевић, Ђурђије Јеленковић, Владимира Чубрила, Лидије Антоновић, Катарине Бућић и Милоша Јањића, а коју смо ми гледали на отвореној сцени Кинеске четврти.

 

Иако можда не би требало да приступимо и судимо представи у којој учествују аматери истим критеријумима као што бисмо то урадили за професионалну представу, чињеница је да супервизор (Нела Антоновић) која је радила са овом групом аматера, долази из професионалног позоришног света. Било како било, „Алгоритам сна“ је покушао плесом да прикаже један сан, а пошто у сну не морају да важе каузалне везе или било каква логика, аутори су то схватили дословно те су актери плесали уз импровизацију на саксофону, исписивали су кредом бројеве по црној површини насумично изговарајући одређене цифре, мушкарац је облачио женске халтере и шминкао се, пар је наздрављао уз чаше напуњене песком… Веза између сегмената је изостала, а чак није било ни јасне линије радње унутар кореографије једног лика. Још један поступак чији је смисао остао загонетка био је лик који је кружио око првог реда публике и седао им у крило. Претпостављам да је интенција била да гледалац осети нелагоду, да се насмеје или да пружи било какву реакцију, међутим, то се ипак није десило јер седање у нечије крило није било ни у каквој спрези са представом коју гледамо. „Алгоритам сна“ нам није пружио одговоре на питање ко сања овај сан и на крају крајева, о чему заправо сања.

 

Представа је започела светлосном пројекцијом по белим оделима учесника која је подсећала на визуализацију РЕМ фазе, а завршена је песмом „Дај нам сунца“ сугеришући тиме јутро и буђење. Премда у томе има смисла, ови засебни делови стилски делују као да су из две потпуно различите представе и не произилазе органски из целине коју смо гледали између почетка и краја представе.

 

У једном моменту је перформерка у црном костиму и са црном маском на лицу непомично лежала на сцени док ју је друга засипала латицама цвећа што је учинило да призор делује као да присуствујемо сахрани Артоа, позоришног редитеља авангарде. Ово суштински и није толико лоше јер ако су сахранили естетику Артоа онда можда могу да наставе даље и баве се плесом и позориштем којим ће причати приче и будити емоције.