Вежбаоница за револуцију
„Нада је сан будних“
– Аристотел
Простор за револуцију плесна је представа кореографкиње Исидоре Станишић у продукцији Битеф денс компаније, изведена у такмичарском програму Инфант-а. У представи играју Ана Игњатовић Загорац, Миона Петровић, Јакша Филиповац, Наташа Гвозденовић, Тамара Пјевић, Борис Видаковић и Никола Живковић, драматург је Игор Коруга, а композиторка Дарја Јаношевић.
Иако представа почиње фингираним сукобом између организатора и извођачице која, претварајући се да је део публике, своје незадовољство због рђаве позиције у гледалишту проширује на критику читаве друштвене ситуације (јер је по њој управо позориште место за преиспитивање друштвене стварности), представа брзо прелази у простор сцене, односно, простор за револуцију. Овај простор више подсећа на психолошки термин такође просторне конотације – зона комфора. У питању је душек испуњен јастуцима, а омеђен дезинфекционим средствима као првом линијом одбране од опасне спољашњости.
Да ли је револуција могућа само у сну, једно је од питања које се поставља будући да плесачи никада не напусте меку комфор зону у коју су похрлили заједно са провокаторком. Друга питања су: да ли је револуција лични или колективни чин? Шта је уопште револуција?
Према Великом речнику страних речи и израза (И. Клајн, М. Шипка):
револуција, е ж. [lat. revolutio према revolvere котрљати] 1. промена политичког уређења и друштвено-економског система насилним путем. 2. корените промене у неком сегменту живота (у начину рада, схватањима, култури и сл.). 3. астрон. кружење мањег небеског тела око већег.
Кроз сат времена трајања ове стилски упечатљиве и доследне представе, Простор за револуцију пропитује сва три значења овог термина. Окретање око сопствене осе, око партнера, самостално по сцени, котрљање и у сваком другом смислу кружење важан је плесни мотив. Уколико изоставимо симпатични драмски пролог сукоба извођачице и организатора представе, може се рећи да је кружна и драматургија ове представе будући да кореографија почиње у пози револуционарно подигнуте песнице из које плесачи клизе у сан, док се завршава буђењем из сна и поновним заузимањем револуционарне позе с почетка. Емоција завршетка – нада, као у епиграфу овог текста, наставља тему сна и постаје сан будних.
Питање лично-колективно проблематизује се кроз плесне сцене у којима покрет плесача или плесачице покрене друге играче, од тога да се мешкоље у сну, до тога да и они заплешу. Најбољи пример је сцена у којој плесач трчи по кружној путањи и сама центрипетална сила његовог кружења помера друга уснула тела.
Коришћењем аранжмана Интернационале, као и критиком конзумеристичког, индивидуалистичког, егоцентричног друштва представа се јасно одређује у смислу врсте друштвено-политичке револуције коју прижељкује. Међутим, призма кроз коју се представа бави могућношћу револуције у складу је са слоганом Инфант-а: „Лична револуција“ (а као што знамо – лично је политичко). Због тога простор за револуцију може да се посматра и као простор унутар индивидуе, сачуван за промишљање и покретање револуције. „Револуција мора да се вежба“ закључак је ове представе. Излазак из удобности сна у простор борбе је орах који се свакодневно ломи. Успаваност (метонимијски представљена кроз јастуке) представља терет појединцу који мора да сломи или да буде сломљен.
Вежбање револуције, како сугерише представа, почиње кроз проматрање сопствене стварности с иронијским отклоном. Иронија је важан елемент Простора за револуцију, делом зато што доводи упитање ту често коришћену и до баналности израбљену реч „револуција“ (све, па и шишке могу бити револуционарне, како плесачица и демонстрира) и на тај начин избегава претенциозност, док са друге стране суптилно провоцира гледаоца да се заљуља на клацкалици између одсуства ироније и потпуног цинизма и запита се управо – где је на тој скали могућност револуције. И не само гледалац већ и представа котрља и кружи по путањи од искрене поруке да је револуцију важно вежбати, преко ироничних и духовитих сцена као што је поменута сцена са шишкама, или сцена аутоцензуре у којој плесачица сама себе јастуком спречава да узвикне: „Револуција!“ до цинизма који је најчешће својствен такозваним бумерима – сцена у којој подигнута песница прерасте у рејв плесни покрет алудирајући да је младима журка преча од промене.
У том смислу проблематично је и делује као вишак коришћење маски и дезинфекционих средстава као симбола препреке при покретању револуције. Критика претераног комформизма тако прелази у критику основне увиђавности, јер ношењем маске чувамо друге, а не себе. Да би се уздигао до метафоре коју се чини да је ауторка хтела да постигне, овај симбол би прво морао да престане да буде важан део наше друштвене стварности, у којој побуне против коришћења маски заиста личе на мале револуције, додуше реакционарне.
Критика индивидуализма, чији пакао букти на западу кроз разне идентитетске политике, а који пропагирањем самољубави, „високе вибрације“ и помирења са околином успављује импулс за побуну, изражена је кроз, можда, најупечатљивију сцену представе. Умирујући глас са разгласа успављује нас уз мантру књига за самопомоћ. Верујемо да није случајно што спикеркa, говорећи на енглеском каже „and as you exile” (док идеш у изгнанство) уместо логичног „as you exhale” (док издишеш ваздух). Друге сцене критике конзумеристичког друштва одлично приказују како капитализам сјајно инкорпорира патријархат јер су (са изузетком плесног сегмента у ком плесач подиже јастуке као тегове) искључиво усмерене на жене и исмевају револуцију кроз промену фризуре или куповину хаљине, коју потом жена не може без мушкарца ни да закопча.
Поред тога што индивидуализам захтева комфор, који искључује непријатност борбе, он отежава сарадњу односно слогу која је потребна за оформљавање револуционарне масе. У том смислу, изузетно је тачна и важна сцена борбе коју двоје плесача имају око јастука, у којој се чини да не могу истовремено мирно да спавају, већ морају да се отимају о провилегију сна. Миран сан више класе зависи од патње сиромашних. Или – незадовољни и инертни људи средње класе расплињују своју енергију у трци за мало комфора, уместо да отпочну борбу за социјалну једнакост у којој ће сви уживати исту врсту мира.
На крају, запитали бисмо се над изјавом провокаторке из пролога о томе да је позориште управо место промишљања друштвене стварности.
Простор за револуцију је представа
Простор за револуцију је сан
Простор за револуцију је непосредна стварност на сцени пред нама
Простор за револуцију је ограничен
Простор за револуцију је унутар човека
А да ли је Простор за револуцију и позориште?
Представа Простор за револуцију пак, охрабрила нас је да помислимо да је позориште, у најмању руку, у својим интелигентнијим и субверзивнијим еманацијама, вежбаоница за револуцију.
