Битеф денс компанија

Данас, када нам као појединцима идеја радничког друштва изграђеног на социјалној солидарности опстаје још једино у форми магловите носталгије, док оно емпатијско сопство које проналази свој интегритет у духу заједништва сада бива отеловљено емотиконом, сам помен промене друштвено-политичког система у коме живимо проузрокује убеђење да је ипак много лакше замислити крај света него крај капитализма. Било да је реч о последицама изневерених политичких очекивања свих револуција које су једино допринеле смењивању владајућих структура и све више повећавале класни јаз, или да је реч о свеопштој трансформацији данашње међуљудске љубави у интересно преговарање између пословних партнера диктирано законима тржишта, једно питање увек опстаје: где је нада? На чијим плећима данас постоји?

Савремена плесна представа “Простор за револуцију” пропитује могућност суштинске (унутрашње, моралне, персоналне и мисаоне) реформе појединца који срља у нарцисоидну идеологију новог доба, а затим и суштинске реформе друштвеног поретка. Чак и када успемо, као појединци данашњег неолибералног и капиталистичког друштва, да самосвесно истрајавамо у одбацивању хипнотичких идеологија само-помагајуће (селф-хелп) актуелизације и популаризације самих себе, и тиме увиђамо присуство летаргичног, меланхоличног, безнадежног и депресивног реализма који сви живимо, пред нама и даље остаје важан изазов: можемо ли да се са таквим околностима (емотивно) суочимо? Да ли нам то одговара? Како учинити да такав изазов не остане изоловани случај сваког од нас, већ заједничко питање које нас се свих тиче?

Извођачи:

Ана Игњатовић Загорац, Миона Петровић, Јакша Филиповац, Наташа Гвозденовић, Тамара Пјевић, Борис Видаковић и Никола Живковић

Концепт и кореографија:

Исидора Станишић

Музика:

Дарја Јаношевић

Драматургија:

Игор Коруга

Фотографија и дизајн:

Ненад Шугић

Реализација сценографије:

Љубомир Радивојевић

Театар Мимарт

„Алгоритам сна” кроз интердисциплинарност истражује уметникову креативност у личном простору, где се проблематизује однос савременог ствараоца у односу на сан кроз прошло, садашње и будуће време. Идеја појединачних соба и креирања у тим раздвојеним просторима, може се повезати сада са изолацијом током пандемије. Алгоритам је креативан поступак који је стар колико и цивилизација. Алгоритам и сан немају исти поступак, али се анализа и алгоритма и снова спроводи апстрактно, што се доводи у везу са имагинацијом истраживања позоришта. Алгоритми, шифре, кодови су кључеви за решења, инспирација да постављамо питања о могућностима: опстанка планете и савремене уметности, о животу и љубави, о сновима и сањарењима. Алгоритам користи језик псеудокода, а ми трагамо за новим кодовима комуникације у позоришту. Променљивост је својство алгоритма, тако ова представа никада није иста, већ се развија и шири својим извођењем пред публиком. „Алгоритам сна” је премијерно изведен на Великој сцени СКЦ-а 5. јуна 2019. године, а поводом Јубилеја 35 година рада Театра Мимарт.

Театар Мимарт је основан 1984. године у Београду као једно од првих истраживачких, алтернативних позоришта у EX-YU. Идејни оснивач и уметнички вођа је Нела Антоновић која кроз отворен процес до данас истражује невербалну комуникацију заједно са сарадницима. Реализовали смо до сада: 71 представу, преко 500 интердисциплинарних перформанса и уличних позоришних представа, и око 200 отворених радионица за младе, студенте, глумце, грађане и радионице интеграције. Учествовали смо у многим интеркултуралним пројектима и пројектима ЕУ код нас и у иностранству. Фокус нашег рада је на истраживању феномена новог театра.

Концепт и супервизор: Нела Антоновић
Костим: Анђелија Марковић
Асистент костимографа: Милош Јањић
Видео арт и дизајн сцене: Лидија Антоновић
Дизајн звука: Теодора Сарић, саксофон и избор музике ранијих радова Мимарт-а
Одломак из „Медеје“ говори: Катарина Орландић

Актери: Марко Нектан, Наташа Милојевић, Ђурђија Јеленковић, Владимир Чубрило, Лидија Антоновић, Катарина Бућић.и Милош Јањић

Продуцент Театра Мимарт: Ивана Вранеш

Пројекат је подржан од стране Министарства за културу и информисања Србије, ИУИ – Института за уметничку игру и Студентског културног центра у Београду.

Шабачко позориште

Историјска антибајка за децу и одрасле

Режија: Јелена Богавац

Драматизација: Милена Богавац

Играју: Вања Павловић, Оливера Гуцонић, Деана Kостић, Слободан Петрановић – Шарац и Милош Војновић

Цео свет зна животну причу Ане Франк. Њен дневник, први пут објављен 1947. године, преведен је на више од седамдесет језика и сматра се једном од најчитанијих књига на планети. У њему, описани су догађаји и размишљања јеврејске девојчице, страдале у Другом светском рату. То је потресно сведочанство о Холокаусту, али и дирљива, збуњујућа прича о одрастању, у свету који се обрнуо наглавачке, у коме нема милости, разумевања, саосећања нити правде.

Цео свет зна животну причу Ане Франк, али је питање шта смо из те приче научили. Представа Ана Франк поставља то питање. То је представа за децу и одрасле, јер се у њеном центру налази дете – мудрије, зрелије и паметније од већине одраслих људи.
То дете није имало шансу да одрасте… А да ли је имамо ми?

Ми, као друштво. Kао заједница. Kао свет.

Kостимографија: Александар Kовачевић
Сценски покрет: Александра Вељковић
Аудио и видео: Игор Марковић
Аситент режије: Марко Рибић
Асистент продукције: Вања Вујановић

Фотографије: Југослав Радојевић
Графички дизајн: Група Kомбинарт

Представа Ана Франк: Историјска антибајка за децу и одрасле настала је у сарадњи Шабачког позоришта, Музеја шабачких Јевреја и Факултета савремених уметности, као испитни рад студенткиње мастер студија глуме Вање Павловић. Премијера представе изводи се у оквиру фестивала Европски дани Јеврејске културе, који организују Град Шабац, Народни музеј Шабац и Музеј шабачких Јевреја.

…

АНА ФРАНK (1929 – 1945) рођена је у Франкфурту на Мајни, као Немица јеврејског порекла. Након што су 1941. године, донесени закони којима се Јеврејима одузима немачко држављанство, њена породица је избегла у Амстердам, где је Ана провела већи део свог живота. Током Другог светског рата, са оцем, мајком, сестром и четворо породичних пријатеља, скривала се у пословним просторијама компаније чији је сувласник био њен отац. У том периоду, водила је дневник, пишући о свом животу и размишљањима. На самом крају рата, 1944. године, склониште је откривено, а сви његови станари одведени су у логоре. Неколико месеци касније, Ана Франк је умрла у логору Берген Белсен. Тачан датум њене смрти није познат. Ове године, навршава се деведесет година од њеног рођења.

ЕВРОПСKИ ДАНИ ЈЕВРЕЈСKЕ KУЛТУРЕ су манифестација која се од 1999. године, организује у тридесет четири европске државе. Од 2019. године, организаторима овог паневропског фестивала, придружио се и Град Шабац, у знак сећања на јеврејску заједницу, која је оставила неизбрисив траг у историји и култури овог града, а која овде више не постоји. Идеја фестивала ЕЂK у Шапцу јесте развој културе сећања на заједницу која је, заједно са нама, стварала овај град, али и поштовање свих различитости, на којем се заснива културна политика Града Шапца.

ЈЕЛЕНА БОГАВАЦ (Београд, 1973) је позоришна редитељка, списатељица, песникиња и драматуршкиња. Дипломирала је позоришну режију на Факултету драмских уметности. Са Миленом Богавац и Игором Марковићем, 1999. године основала је независну позоришну трупу Драма Ментал Студио, у оквиру које ради и данас. Режирала је више од педесет позоришних представа, награђиваних на фестивалима у земљи и иностранству. Ауторка је романа Бетмен над Звездаром и збирке песама Мама, тата, Сунце, сестра и ја. Од 2002. године, ради у Битеф театру, као драматуршкиња и арт менаџерка Битеф фестивала.

——————————————

Реч редитељке
АНА: БАЈKА О НАПРСЛОМ СВЕТУ

Ана Франк је имала мачка. Мачак се звао Мортје. Није могла да га поведе у склониште. Мортје је остао сам да завара нацисте да је породица побегла у журби. На једној од првих проба, мачак се појавио на сцени позоришта у Шапцу. Извирио је иза практикабла, фрктао и мјаукао, обишао целу сцену и шћућурио се да преде у кутку сцене са најбољим погледом на глумце. Сиви, млади, главати, витки мачор. Дошао да је потражи. Остао да преде и чека.

Ана Франк је имала дрво. Велики дивљи кестен који је гледала кроз прозор свога склоништа. Kестен се срушио седамдесетак година после Ане. Иструлио је и пао, 24. августа 2010. године. Из пања кестена никло је 14 младица. Расађене су по свету. Ана би тада имала осамдесет једну годину. Тог дана шетали смо ка Сави. Улицом кестена. Ана би данас имала деведесет година.

Данас је 3. септембар. Премијера. На данашњи дан Ана је одвезена последњим возом за Аушвиц. Последњим возом по своју смрт. Плашила се затворила очи и сањала. Сањала је да је дрво. Дубоким кореном срасла за земљу, високим гранама за небо. Сањала је да се дрво срушило. И да су из његовог трулог корена порасле младице. По једно младо дрво за сваку годину њеног младог живота, из сваке поре његовог труљења. И онда је сањала како цвета, листа и мирише. И онда је сањала да се на грану њене руке попела мачка. Мортје дошетао кроз своје мачије животе. На грани руци, фркће на месец. Преде мирис августа, док она пушта корење.
Сањам да је сањала.

Сањала је док је спавала обријана до главе, са тетовираним логорским жигом. Под епидемијом тифуса. Шугава. Иза жице, у паклу логора Берген Белсен, тик уочи ослобођења. Сама, гладна и умрла. Сањала је да цвета. Јер је била дете, а деца су сањању склона.

Сањам њену бајку. Ана у кугли од стакла. Стаклена кугла света за Ану. Ломљиви, крхки, окупани и оштри свет. Склон ломљењу. Свет прозор кроз који може да се види кестен. Прозирни свет којим рукујемо са посебном пажњом. Да нам не би прсао у рукама. Да нас не би посекао. Свет отворених прозора. Да може да замирише кестен у проветреним собама. Да може да ускочи мачка а да не викнете:
шиц мачорчино!

Сањам да смо добри. Да још увек можемо да помогнемо. Да ћемо помоћи само зато што можемо. Да сачувамо Анин живот а, не Анину смрт. Њене речи у витрини оштрог човечанства. У стакленом пупољку. У њеном имену наше кајање. Што постојимо на свету који је посекао девојчицу и дрво и речи. Захтевам од вас саосећање. Посебну дозу ваше љубави. Посебно место на витрини пустог музеја ваших љубави. У пустоши музеја душе нашег времена.

Јелена Богавац

—————————————

Односи с јавношћу: Јелена Иветић

Технички руководилац: Радивој Kостадиновић
Мајстор светла: Лука Поповић
Мајстор тона: Kоста Павловић
Реквизита: Мирјана Незири
Шминка и фризура: Гордана Баровић
Гардероба: Данијела Драгојевић

Kројачки радови: Златомир Ненадовић, Драгица Вујковић
Столарски радови: Боривој Чеивановић

Браварски радови: Михаило Брезина
Сликарски радови: Раде Станковић
Електричар: Миодраг Поповић
Декоратери: Чедомир Вучинић, Јосип Уцај, Младен Симић, Иван Јовановић

ЗАХВАЉУЈЕМО СЕ Ирит Халм (Kућа Ане Франк, Амстердам); Јоханесу Ругеру (Берлин); Хостелу „Арт оф лајф”, Шабац и Дејану Радосављевићу (Kомпанија ГМП, Јерменовци)

Премијера: 3. септембар 2019.

Шабачко позориште 2019.
#слобода #одговорност

Српско народно позориште

„Ко је убио Џенис Џоплин?” је интригантна представа са обиљем музичког репертоара која нас води у 1970. годину, у собу 105 холивудског „Лендмарк“ хотела, где је са само 27 година умрла Џенис Џоплин. Ко је убио Џенис Џоплин – породица, пријатељи, пропале љубави, алкохол, дрога или друштво у којем је живела?

РЕЧ СПИСАТЕЉИЦЕ:

Данас нам је тешко да замислимо време у ком је женама било забрањено да носе панталоне или у ком је било недопустиво да се баве рокенролом, али Џенис Џоплин је одрастала управо у једном таквом времену. Нажалост, Џенис Џоплин данас ређе памтимо по томе шта је све урадила за женску борбу и еманципацију жена, а чешће по начину на који је живела, па на крају и умрла, а који махом осуђујемо. Исто тако, све оно што данас знамо о Џенис, а што није њена дубоко потресна и дирљива музика, јесте оно што чујемо од људи који (мисле да) су је познавали кроз разне интервјуе, књиге и филмове о њој. Због тога је настао овај комад – написан је за позориште, јер је позориште једини медиј у ком можемо да дамо глас управо самој Џенис Џоплин да коначно исприча своју причу. Није важно да ли је та прича истинита, заснована на чињеницама или хронолошки доследна, важно је да је та прича коначно њена. Незамисливо је тешко бити међу првима које реше да носе панталоне, певају рокенрол или одлуче да се не удају и имају децу јер ’’то тако треба’’, али зато што је било њих таквих, које су у нечему биле прве, нама данас је мало лакше да бирамо и не будемо увек осуђиване због наших избора, иако се, будимо искрени, нашој борби ни близу не назире крај.

Тијана Грумић
драмска списатељица

РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ:

Када сам размишљала о томе да урадим представу о особи, која ми је била узор и инспирација у тинејџерском периоду, увек сам о њој мислила као о две особе. Евидентно је њено двојство, њена два лика и њене две приче. Једна прича о несигурној, нежној, неприхваћеној и незаштићеној девојчици и она друга о храброј, агресивној зачетници новог списка критеријума за жене. Једна због које је живела и она друга због које је умрла. Једна која је ишла ка свом крају да би друга почела. Тек касније наилазим на податак да је Џенис добила име по Богу Јанусу. У питању је римски Бог краја и почетка. Он је обично приказиван са два лица, једно гледа у почетак, а друго у свој крај. Стога, ова представа омаж је једној жени која је дошла до свог краја да би се десио нови почетак. Ова представа је омаж музици каква више не постоји. Музици која нема формулу за успех него емоцију за дељење. Музици која није математика него органска потреба. Желим да ова представа инспирише и оснажи многе да буду оно што јесу, а не оно што се од њих очекује или им се као обавезно намеће.

“Don’t compromise yourself you’re all you’ve got.”

Џенис Џоплин никада није имала тај мерцедес који је био ствар престижа. Возила је порше. Међутим, пре неколико година њен порше продат је на аукцији за рекордних 1.76 милиона долара. Испоставља се да је поставила нове стандарде вредности.

” I guess I’m just like a turtle
That’s hidin’ underneath its horny shell.”

Соња Петровић,
редитељка

АУТОРСКИ ТИМ ПРЕДСТАВЕ:

Режија: Соња Петровић
Текст: Тијана Грумић
Драматург: Николина Стјепановић
Костимограф: Сенка Ранисављевић
Сценограф: Жељко Пишкорић
Графички дизајн сценографије: Нада Божић и Ана Михајлов Чупић
Дизајн светла: Марко Радановић
Сценски покрет: Мира Беба Добрковић

Играју:
Бојана Милановић
Соња Исаиловић
Стефан Вукић
Димитрије Аранђеловић
Вукашин Ранђеловић
Петар Бањац
Филип Грубач
Игор Сакач

Инспицијент: Снежана Радованов
Суфлер: Срђан Стојновић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Надица Даниловац

ЗАШТО ОВА ПРЕДСТАВА

Иако је остварен огроман напредак када говоримо о равноправности и правима девојака и младих жена, ипак је постизање родне равноправности и оснаживање жена и девојака недовршен посао нашег времена. Стварне промене за већину жена и девојака у свету су споре и мучне, а одсуство подшрке може довести до последица на које ова представа и указује.

„Кроз представу „Ко је убио Џенис Џоплин?“ ОПЕНС ће још једном покренути питање о правима девојака и жена, родним улогама и стереотипима са којима се и данас суочавају девојке и младе жене, а које их спречавају да достигну свој пун потенцијал – да постану уметнице, учитељице, предузетнице, председнице, домаћице, спортискиње, покретачице промена, лидерке – да имају право на избор – да БУДУ ОНО ШТО ЈЕСУ.
Представа „Ко је убио Џенис Џоплин?“ реализује се у оквиру програма ОПЕНС-а „Разнолики млади у разноликим друштвима – girl’s power “. А на ИНФАНТ-у ће бити изведена у част награђених уметника.