ЧЕТВРТИ ДАН

Једна шипка – једна круна
Један рат – много људи

Каква сјајна представа! Па још и анти-ратна.

Представа Пошто гвожђе по мотивима истоименог комада Бертолда Брехта из 1939. године у режији Растислава Ћопића постављена је у продукцији Факултета драмских уметности из Београда. Мрачни кабаре изузетно тачно и прецизно говори о последицама ћутања у друштву, затварања очију на проблеме који нас окружују, и које, пошто нас лично (још увек) не дотичу, не осећамо да треба решавати. Представа недвосмислено даје до знања о колективној и појединачној одговорности целог друштва за стање у њему самом и задржава сјајан подтекст марксисте Брехта о моћи онога у чијим рукама су средства за производњу.

Прича о набујалом фашизму пре Другог светског рата, о изузетно једноставном механизму стварања и ширења идеологије, о лакој могућности да милиони буду увучени у нечовечну идеју фашизма, испричана је кроз дешавања у занатској радњи гвожђа у коју долази помахнитали убица и купује металне шипке којим убија или после уцењује мештане. Власник радње Свенсон не види своју одговорност у продавању оружја зликовцу јер је његов једини интерес да заради. Суманути убица до краја губи контролу и предводи грађане који марширају у рат. Представа се завршава кратким и ефектним монологом са поруком да је сваки рат исти, да у сваком рату човек страда физички од руке и метка непријатеља, а заправо од гласа свог командујућег.

Стил глуме (глумци: Јован Јелисавчић, Никола Шурбановић, Владимир Нићифоровић, Срна Ђенадић, Петра Перовић) комбинација је пантомиме, намерног претеривања, гротеске, али увек са тачном мером, прецизно, уиграно, са дозом ироније и комике.

Сценографија (Дуња Костић) је минимална. На почетку је публика замољена да замисли, домашта читав ентеријер радње гвожђа. Тиме ова представа већ на почетку показује да тражи, како и Брехт заповеда, ангажованог гледаоца који у позоришту мора да размишља. На сцени је клавир (композитор и корепетитор Петра Перовић) чија кабаре музика током целог извођења прати радњу и емотивна стања јунака. На другом крају, у дну сцене постављен је шминкерски сто за којим ауторка маски (Марија Стошић) прешминкава и дошминкава глумце. Она је све време на сцени чиме се апсолутно употпуњује брехтовски начин режије. И наравно, како Брехт без соногва (драматург и аутор сонгова Ђорђе Косић) који сем што показују одличне вокалне способности глумаца додатно осликавају унутрашња превирања јунака, а притом и не допуштају гледаоца да се уљуљка и искључи из приче.

Ко је одговоран за рат: да ли онај ко нареди да се у рат крене, онај ко маршира у његовој колони или онај који је ћутао и пуштао да до рата дође верујући да није на њему да се у то меша? Иако Брехт говори о првој половини 20. века у Европи, идеја представе је подједнако примењива и ништа мање релевантна за садашњи тренутак и данашње прилике у свету.

Одлична режија, одлични глумци и одличан текст!

Дивна Стојанов