ТРЕЋИ ДАН

Досада није авангарда                                    

Представа Емигранти београдске трупе алтернативног позоришта Три гроша аутора и извођача Марије Маки Липковскe и Миклоша Мики Барне аутобиогафска је прича о младом брачном пару који се из Београда и Будимпеште у потрази за срећом и слободом сели у Берлин (шта год срећа и слобода на индивидуалном и генералном плану значиле јер нам се у предсави до краја не објасне).

Први део представе је као да гледате сопствене родитеље који се свађају због, на пример, прања судова – непријатно, желите што пре да престане, и сами схватате да је потпуно бесмислено водити такве расправе и најрадије бисте стали између њих и решили сукоб јер вам је толико очигледно решење. У представи се Марија и Миклош препиру око конзерве хране, он хоће да једе псећу храну, она плаћа рачуне, надјачавају се својим инструментима.., и као да тема није довољно замарајућа и неитересантна него је и сам дијалог баналан и испразан. Дисфункционални брачни пар понекад тежи карактерима  Мрожекове драме Емигранти, а понекад говоре из свог лика. То, међутим, не уноси забуну јер нам није најјасније ни коју радњу пратимо па постојање карактера самим тим није ни пресудно за разумевање представе.

Други део представе је као да гледате себе, свог првог партнера у животу и вашу прву свађу у вези – непријатно, препуно логичких грешака у закључивању, али се правда неискуством и тинејџерским добом, па бисте најрадије само прекинули ово упризорење јер вама сада када гледате изазива осећај стида. У представи Марија и Миклош расправљају зашто су они дошли у Берлин, каква је политичка ситуација у Мађарској и Србији, како су они у својој земљи као редитељка и новинар потпуно непотребни, како не могу да се баве својом професијом на доличан начин, да говоре истине, али ето ни тамо у прелепом Берлину не могу да дођу до посла, тешко је… Међутим, кључан елемент другог дела је да извођачи сада пију вињак, чашицу за чашицом, али за сваку похвалу, њихова мисао и тада звучи релативно доследно, иако и даље банално. Нестварно ми је да двоје младих који су отишли из своје домовине причу о емиграцији обрађују толико површно. Нека први баци камен, поготово становник Србије, коме нико од родбине, пријатеља, познаника није емигирирао, а Маријино и Миклошево бављење овом темом остаје на нивоу понављања свуда си роб, ето, што смо ми отишли, ето, ово што радимо овде могли смо и у нашим земљама, ето, шта сад да радимо, ето.

Сценски је веома занимљива употреба платна на средини сцене које функционише као приказ ствари које се дешавају кад су глумци у другој просторији. У једном тренутно Миклош баца патике иза платна Марији која узима те исте патике на видео снимку. Додуше, малу забуну уноси чињеница да су извођачи физички другачији уживо и на снимку у смислу косе, браде… али је сценоско решење и даље ефектно.

Што се тиче забуна, можда и највећа од свих (осим зашто ми ово гледамо), јесте то што Миклош први део представе прича на мађарском који се публици не преводи. Ако гледалац не треба нешто да зна, нека се то избаци из представе. Понекад је публици јасно шта је рекао по Маријином одговору, али с обзиром да ни сам дијалог не краси узрочно-последична повезаност, не може се увек ослонити на разумевање по Маријином одговору. Уколико неразумевање пола реплика треба да буде знак тешког споразумевања у иностранству или било какав симбол, не функционише јер гледалац не разуме, а глумцима на сцени је све јасно. Последично, можемо поставити питање: па шта ћу вам ја онда као гледалац да пратим ваше разговре из дневене собе.

Просто неки разговори из дневне собе треба да остану у дневној соби и нема ничег лошег у томе.

Иако овако конципирана представа може да траје сатима, у једном моменту се завршила и то тако што је публика могла да изабере крај као симбол да ми, робови, добијемо бар једном слободу избора. Након што нас је Марија назвала робовима, Миклош нам је понудио, поред вињака, да одлучимо како ће се представа завршити. Половина публике већ тада устаје и одлази јер када су појединци предложили да само заврше и угасе светло, извођачи су одбили и изврађали публику. Не бих улазила у детаљнију анализу овог чина због ограниченог простора критике, али бих завршила речима: због чега стварате представу ако не због публике? Зашто мрзите своју публику? Ако вам не треба, ако сте заиста толико изнад концепта да људи плаћају карте да вас гледају, глумите једно пред другим у својој соби. Авангарда и алтернативни театар не значи мржњу према гледаоцима. Није проблем изрећи увреду на рачун гледаоца уколико је она усмерена ка његовом освешћивању, уколико је оправдано и утемељено, ако је са циљем да се тргнемо и променимо, али то није случај у овој представи.

И на самом крају, како каже Станиславски: волите уметност у себи, а не себе у уметности.  Можда тако и постанемо бољи људи, бољи позоришни ствараоци, разумемо шта је авангарда и шта је алтертнативно. И да су људи у публици важни.

Дивна Стојанов