СМРТ ФАШИЗМУ! О Рибарима и Слободи

Рефлектор театар, Србија

Концепт, режија и драматургија: Милена Богавац

Ко-аутори и извођачи: Ђорђе Живадиновић Гргур, Нина Нешковић, Страхиња Блажић, Сунчица Милановић, Никола Живановић

Продуценти: Влатко Секуловић, Бранимир Бркљач

Извршна продуценткиња: Анета Горановић

Оригинална музика: Драгољуб Ђуричић

Сценски покрет и кореографија: Андреја Кулешевић

Костим: Ивана Несторовић

Видео: Иван Стојиљковић

Визуелни идентитет и дизајн: Славимир Стојановић

Стручни сарадник: Срђан Милошевић

Стручни консултанти: Олга Манојловић Пинтар, Милован Писари, Маја Максимовић, Александар Секуловић, Мила Турајлић, Милош Баковић Јаџић, Матија Јовановић, Јелена Вељић, Јана Шарић, Иван Мандић, Мухарем Баздуљ, Бранислав Грубачки, Војислав Арсић, Владан Челебоновић, Дуња Бадњевић

Дизајн светла: Аријан Игић

Дизајн звука: Јован Булат

Помоћници режије: Иван Божић, Ђорђе Живадиновић Гргур

Организаторке: Дуња Ђокић, Марина Умиханић

Трајање: 60`

Рефлектор театар је независна омладинска позоришна продукција, израсла из позоришног програма организације Центар Е8. Под овим именом ради од јануара 2017. године, али је на позоришној сцени у Србији и региону, присутна од 2012. године, с продукцијама чији је циљ био „мејнстримовање“ омладинског, ангажованог, новог и другачијег позоришног израза. Овај израз, настао на повлачењу знака једнакости између уметничког и активистичког, личног и политичког, тј. естетског и едукативног, базира се на радионичким методама и техникама процесног позоришта, при чему верујемо да је процес једнако важан као и продукт. У фокусу њиховог рада су млади, с којима преиспитују друштвено релевантне теме. Досадашње продукције су „Мушкарчине”; „Црвена: Самоубиство нације”; „Жудња”; „Сумњиво лице” и „Да ли би хтела да се још понекад нађемо?”

„СМРТ ФАШИЗМУ! O Рибарима и Слободи“ је документарна представа, али не и биографска драма. Истражујући причу о Иви Лоли Рибару, његовој породици, вереници Слободи Трајковић, али и читавој генерацији младих људи који су дали своје животе у борби против фашизма, аутори представе желе да, пре свега, кажу нешто о својој генерацији, себи, данашњим херојима и идеалима у које верују. О томе како они разумеју борбу против фашизма данас и o томе шта прича о породици Рибар, значи њима лично, у савременом политичком тренутку обележеном историјским ревизионизмом и јачањем националистичких струја, у региону али и у читавој Европи.

Замишљена као ангажована и едукативна, представа је настала кроз шестомесечни истраживачки процес, који је подразумевао низ предавања, радионица, посета местима страдања и антифашистичке борбе у Београду, колективна читања релевантне литературе, анализе релевантних филмова и књига. Представа се у великој мери заснива на грађи прикупљеној током процеса учења о Лоли Рибару, његовом брату Јурици, њиховом оцу, њиховим друговима и саборцима. Идеја је била да ко-аутори и извођачи представе, прођу кроз процес учења, како би, затим, своја знања поделили кроз представу.

Лепо је пролеће у Београду, када је сунчано и када није рат. Хероји су потребни и када нисмо наоружани или у директној опасности. Хајде да овог пролећа будимо хероје и хеорине у себи, хајде да знамо преко које линије не прелазимо. Хајде!

Анета Горновић

Зато што борба против фашизма никада није завршена. Зато што су заједници потребни хероји. Зато што је младим људима потребна вера у боље сутра. Зато што су им потребне инспирација и нада. Зато што млади данас нису „најгора генерација икада“. Зато што је тој генерацији потребно знање. Зато што онај ко зна да разуме прошлост, разуме и садашњост. Зато што верујемо у младе и у њихову веру у идеале. Зато што фашизми, у свету, поново подижу главе. Зато што морамо и ми да подигнемо своје. Зато што дижемо главу, онда када дигнемо глас. Зато што – млади. Зато што – не фашизам!

Милена Богавац

Имам 27 година, и пре ове представе сам знао врло мало, скоро ништа о Иви Лоли Рибару, његовој породици, вереници Слободи, студентској борби. Представа „Смрт фашизму! О Рибарима и Слободи“ погодила ме је историјским чињеницама, и шамарала личним актуелним примерима глумаца, мојих вршњака. Осећам бес, тугу, понос, безнађе, љубав.

Никола Бешлић, Хоћу у позориште