ПРВИ ДАН

Svesno u besno

Plesna izvedba bes (wut) nemačke kompanije tula limnejos[1] i koreografkinje Tule Limnejos otvorila je 46. INFANT festival u Srpskom narodnom pozorištu.

Očekivano, bes je trebao da nas razbesni. U svrhu izazivanja te emocije publika je gledala izvanredne plesače (Daniel Afonso, Leonardo Dakin, Hironori Sugata, Alba de Migel, Prisila Fijuza, Alesio Skandale, Karolina Virval) koji su bacali cipele, ljutito trčali scenom, iznervirano se gurali, lupali kamenjem o pod, udarali glavu jednog plesača o providnu plastičnu tablu. U dnu scene je bio i gitarista (Ralf R. Olerc), izvodeći oštar disonantan zvuk distorzije, međutim, smatram da bi se isti auditivni i emotivni efekat postigao i da ga nismo videli.

Auditivni aspekat predstave (muzika takođe Ralf R. Olerc) ubedljivo su najangažovaniji u domenu izazivanja neprijtnosti i gneva u gledaocu. Gledalište je okruženo zvučnim izvorima što čini da sam zvuk bruma, poprilično jezive atmosferske zvuke, povremenu naraciju definicija o agresiji, čujemo sa različitih strana, u različitim trenucima.

Najveći problem izvođenja besa jeste činjenica da je igran na sceni Jovan Đorđević čije dimenzije su velike pa se tako u velikom i visokom prostoru emocija gubi i ne stiže do publike. Plesači izgledaju malo, a koreografija dosta prostorno razvučeno. Kada zamislite bes kao emociju to je uglavnom malo klupko ili loptica, zbijeno, gusto, teško, zavezano, uvezano, tesno i tamno. A plesači na velikoj sceni toliko su daleko jedni od drugih da pomislite da će im se razliti sav bes u toj daljini među njima.

Mađutim, najveća ljutnja u ovoj predstavi uopšte nije bio u samom koneptu, ali bila je na sceni. Dvojica tehničara, u šorcu i majici, jedan čak razgovarajući mobilnim telefonom u datom trenutku, greškom su prošli duž scene tokom izvedbe. Prvi put se dalo pomisliti da je namerno jer je jedna od plesačica, videvši tehničara, glasno i poprilično besno opsovala na engleskom jeziku. Ako je bes onda je verovatno i deo predstave bes. Ali kada su drugi put, opet slučajno, tehničari prošli scenom, Tula Limnejos je ustala iz gledališta, povukla tehničara van scene i na besnom nemačkom jeziku besno vikala na njega. Koliko god se činilo da nemaran prolazak radnika pozorišta može da se protumači kao posmodernistički čin jedne takve predstave, velika je sramota i nepoštovanje teatra kao takvog, institucije, festivala, učesnika, publike da zaposleno tehničko lice ne obraća pažnju i iskoristi scenu kao kraći put do svog odredišta. Ne samo da je ovo bezobzirno ponašanje naljutilo ansambl, već je većina komentara publike nakon predstave bila o besu izazvanom neprimerenim ponašanjem. Sa jedne strane, publika i treba da reaguje na nevaspitanost, ali sa druge strane, šta govori o predstavi bes sama činjenica da su gotovo svi komentari i sav gnev bili izazvani tehničarima, a ne izvedbom. Da izvedba jednostavno ne budi dovoljno osećanje srdžbe u gledaocu.

Verujem da je danas u pozorištu kada su emocije i stanja u pitanju, najlakše izazvati bes i uvređenost. Gledalac je i u privatnom životu pun gneva pa ga je lako i brzo sa scene stimulisati da oslobodi to osećanje. Sa predstave sam izašla sa mišlju da su plesači neverovatno tehnički precizni, uigrani, spretni, izdržljivi, sa mišlju da je muzika izuzetno promišljena, tačno upotrebljena, sa mišlju o bezobzirnosti o pozorištu čak i od strane ljudi koji u njemu rade, ali sa vrlo malo emocija. Vrlo malo besa. Hvala predstavi što mi nije izazvala ovo, ipak, negativno osećanje, ali sigurna sam da to nije bila namera.

Divna Stojanov

[1]mala slova nisu greškom napisana već su  imena predstave i komapnije malim slovom i u originalu