ПЕТИ ДАН

ЈЕ Л` СЛУШАТЕ ВИ АБУ[1]?

Петог дана 46. ИНФАНТ-а, публика је имала прилику да погледа представу Људска срамота (Humana vergogna) италијанске продукције #рететеатро41 и Матера Базиликата 2019. Да је у питању сарадња између градова Матера и Нови Сад, гледаоци у сали су могли да чују у једном „пригодном“ говору (тамо где му место није) који су пре самог почетка представе уприличили представници Фондација Матера 2019 и Нови Сад 2021.

Пет извођача, уметника, стваралаца различитих националности (Антонела Јалоренци, Ема Таширо, Мариграција Наци, Матиа Ђордано, Симона Спировска), приредило је једну веома забавну, интерактивну, кич представу, чија је тема јасно садржана у наслову. Кич естетика ове представе није њена мањкавост, већ напротив, квалитет. Структурално ова представа није увезана, нема ликове и јединствену причу, али зато тематски не лута, за разлику од неких других које смо имали прилике да погледамо протеклих дана Фестивала. Својом кич естетиком представа без имало одступања ставља срамоту у први план сваке сцене.

Гледаоци су пре представе добили златне картонске круне са звездицама на којима је исписано „Happy New Shame“ и папир на који је требало написати чега се свако понаособ стиди. Без обзира на ове реквизите, гледаоци нису могли да наслуте шта је тема представе. Сценографија је бела, са лед рефлекторима и видео зидом на ком се исписују подтеме којима се сцене баве.

Глумци су били обучени оскудно, углавном у доњи веш, са додатком бунди који су сви носили на почетку. Они, тако наги, били су највећи знак представе, говорећи публици како је њихово тело, како год изгледало, јесте њихов алат за рад и немају стид да се њиме играју у функцији самог позоришта. И заиста, ових петоро извођача су плесали, скалали, изазивали напетост међу публиком, анкетирали гледаоце, а све то са једном пренаглашеном глумом у шареном окружењу, у коме су сви уживали.

Сцене су биле или плесне тачке или интеракција са публиком. Избор музике треба похвалити, невероватно шаренолик, а уједначен за тему. Публика је играјући фактор, на коју елементи представе утичу или да се смеје, или да је буде срамота што се смеје или да се сваки гледалац појединачно уплаши, поготово када су извођачи шетали гледалиштем и прстом упирерили у „убице паса“. У таквим ситуацијама, представа заиста прелази рампу, па гледаоца са златном круном на глави уплаши да неће случајно бити осрамоћен.

Сви ови елеметни савршено кореспондирају, како међу собом, тако и са публиком, постављајући то питање „а шта је данас срамота“. Срамота се углавном описује као некаквна мана и углавном је укорењена у неким друштвеним догмама и табуима, поготово у друштву какво је Србија. У Србији је срамота, ако сте болесни, ако сте геј, ако сте сиромашни, понекад чак и ако сте поштени, али не и ако сте се безобразно обогатили на рачун ових поштених. Све то може, а и не мора да изазове стид. Хајде да превазиђемо срамоту: на грешкама се учи, мане се предствљају као предности, појединац се тако оснажује у суровом окружењу. Ова представа углавном говори о томе, појединац сме гласно да каже шта је његова мана и да се на тај начин ослободи своје стеге и то формира као свој лични идентитет.

Ипак, када су извођачи упитали гледаоце да кажу ко има чист идентитет, стид је превладао и одговора из публике није било. Можда је то до пажљиво грађене драматургије, где сваки елемент представе изазива реакцију гледаоца, а можда из чисте срамоте сваког од нас у гледалишту. Свакако је упалило.

Представа је завршена једном великом парадом срамоте, а извођачи су позвали публику да их гађа оним папирићима на којима су гледаоци исписали своју срамоту и тако награде њихову поносну представу о срамоти, као да публика треба да негодује због неке лоше кич представе. Сви су у томе уживали, без имало срамоте.

Излазећи из сале, аутор ове критике је пожелео да стави златну круну на главу, док се у позадини чула Абина песма Dancing Queen.

Стефан Тајбл

[1] АВВА, музичка група