Пет младих глумаца (Ђорђе Живадиновић Гргур, Нина Нешковић, Страхиња Блажић, Сунчица Милановић, Никола Живановић), који су и ко-аутори ове представе, приповедају причу о породици Рибар и њиховој жртви за борбу против фашизма. Ово је документарна представа, концептуално подељена на два дела, који се међусобно преплићу. Први део је романтизована прича о породици Рибар, права драма са трагичним завршетком. Други део је питање „Зашто сам жив/а“, где глумци приватно причају шта су за њих храброст, слобода и лична баријера и све оно што чега се представа дотиче.

Сценска решења су једноставна и ефикасна. Сцена је омеђена црвеном траком са четири стране, а мотив црвене боје вишезначно се понавља. Црвене старке, црвено светло, петокрака с које се слива цвена боја и једна црна ролка. Глумци не играју ликове, они их тумаче кроз сценску игру, потпуно употребљајући драмске елементе, поигравајући се њима и као такве их нуде публици.

Да ли црвена боја симболише храброст, комунизам, борбу против фашизма или крв проливену у борби? Пуно питања ова представа поставља кроз сат времена свог трајања, али кључна су питање храбрости и питање преласка црвене линије. Шта је тачно црвена линија за појединца? Знати када стати или је безобразно је прекорачити? Представа каже како су хероји знали где им је црвена линија, али исто тако ако су црвене линије постављене репресијом друштвено-политичких стега, зар није онда храброст прекорачити их, борити се и тако постати херој, радећи нешто чисто људско.

Слобода је такође једна од кључних речи ове представе. Она се налази у наслову, али као име Слободе Боде Трајковић, Ивове веренице, настрадале у окупацији. Слобода као симбол садржана је и обрађена на сцени више пута, али прича о Слободи Трајковић није имала довољно времена и простора с обзиром на њен насловни карактер. Више је употребљена да подупре причу о Иви Лоли Рибару.

Представа акцентује младост глумаца, као повезницу између тога за шта су млади људи давала своје животе и оного што данас представљају млади. Представа ни ком случају не каже да су млади људи данас лоши, али се чита да идеал слободе (и идеали уоште), за каквим је тежио један предратни младић, сада има измењен облик и форму. То се најбоље види путем паралеле студентских демонстрација 1936. и данас, када су студенти истрајавали у својим захтевима, док сада сваки протест сам себе угуши и угаси. Самим тим ни борба против фашизма није фокус младића и девојака у данашњем времену.

Смрт фашизму! – гласно се изговара, насловљава и на то се слабо ко и обазире. Све еволуира, па и фашизам вероватно. Углади се и врати у неком другом облику, па повик са сцене и из уских културних кругова може бити храброст, али не и ефикасна борба против фашизма. Ван тога, млади, сутра можда мислећи људи, а данас и сутра и увек само потрошачи, не знају изворни облик фашизма и поимају га онако како су начули нешто о њему, истовремено га примењујући у овоме што зовемо неолиберални капитализам. Сви смо омеђени црвеним линијама. Онда, повик „Смрт фашизму!“ са црвене линије ипак јесте борба.

Стефан Тајбл,

четврта година драматурије

Академија уметности Нови Сад