ТРЕЋИ ДАН

Трећи дан фестивала, 27. јун 2018. почео је у 11 часова  Округлим столом у клубу “Трибина младих” у КЦНС где се са учесницима разговарало о представама “Балканска тужбалица” и “Пост квартет”.
45. ИНФАНТ фестивал преселио се у 19 часова на ШТРАНД где је трупа Фадунито из Шпаније одгирала представу под називом “Ограничења”. Представа „Ограничења”(Límites) је мултидиспциплинарни соло перформанс у којем се преплићу кловновске и циркуске вештине, музика и покрет. Инспирисан причом „Оковани слон“ Џорџа Букеја, видимо човека у борби са страхом, предрасдудама, социолошким и културолошким ограничењима, величајући индивидуалне могућности. „Фадунито” је компанија специјализована за уличне уметности намењена разноврсној публици.  Основали су је  Феран Оробит и Иван Алкоба. Своје активности су започели у каталонским земљама, али од 2005. отварају врата превођењу и прилагођавању својих представа како би их представили широј публици.
Од 21 часова, Дијана Милошевић, Дах театар извела је предавање/перформанс “25 чаша вина” у клубу “Трибина младих” у КЦНС.

Ограничења представе Ограничења

У среду 27. јуна, у оквиру 45. Инфант фестивала, пред малобројном публиком која се усудила да по ситној киши прошета до Штранда, уприличена је мултимедијална представа са интерактивним моментима под називом „Ограничења“. Аутор перформанса је каталонско удружење „Фадунито“ које већ више од десет година креира уметничке садржаје за улично извођење. Њихова улична уметност бави се најразличитијим темама које погађају најшире слојеве друштва.
На овогодишњи Инфант група „Фадунито“ представила се новосадској публици посредством представника Феран Оробита. Оробит је креирао перформанс чија је тема, као што сам наслов јасно каже, ограничења, она која су постављена од друштва и породице, она због којих појединац престаје да верује у своје способности и одустаје од остваривања својих снова. Орбит је током перформанса покушао да илуструје какве све последице на људску душу може имати притисак околине као и да понуди решење у виду ослобађања од свих граница.
Од реквизита, Оробит је, крајње сведено, користио селотејп, инвалидска колица, металне ограде и мердевине. На сцену се појавио на инвалидским колицима умотан у селотејп, још једном истичући да ће се представа бавити оним што је из наслова више него јасно- ограничењима. Можда из разлога да још више нагласи тему представе, Оробит је и публици селотејпом постављао ограничења, те је тако на самом почетку и публика ушла заједно са њим у свет ограничења.
У том свету чују се гласови који прогоне нашег актера говерећи му да није довољно вредан, да неће успети и слично. Оробит је покушао да прикаже различита емоционална стања до које доводи нарастајући притисак околине. Он је из анксиозности прелазио у агонију, из агоније у аргесију. Међутим, рекла бих да Оробит ни једно од ових стања није довео до краја. Другим речима, он се у ова стања није уживљавао, него их је само приказивао. Тиме је, у овом сегменту, ускратио публици пунину доживљаја, те је публика, иако формално селотејпом укључена у представу, остала пасивни посматрач.
Можда најзанимљивији поступак био је Оробитов однос са инвалидским колицима. Инвалидска колица имала су назнаку карактера. Према Оробиту су се опходила у почетку нетрпељиво, а на крају пријатељски. Међутим и овај потенцијал остао је неискоришћен. Како је карактер колица остао неразвијен, тако су и сама колица остала изван наратива, па тако није искоришћен велики потенцијал који оживљавање неживих ствари има, а то је у првом реду да изазива смех.
Оробит се од многобројних ограничења ослободио крајње једноставно. Позвао је публику да заједно са њим скине окове од селотејпа и сруши металне баријере. Победоносно је гудалом засвирао на мердевинама, а у музицирању му се прикључила и девојка из гледалишта.
Као и читава представа, тако је и њен крај остао на површини. Оробит је оваквим једноставним решењем просто приказао нешто што је евидентно- да човек треба да се ослободи разноврсних ограничења које му друштво намеће. Међутим, он је пропустио да прикаже пут којим се до тог ослобођења долази и да понуди неку врсту решења за проблем неумитног притиска околине.
На крају, рекла бих да ограничење представе „Ограничење“ лежи у недовољном промишљању теме. Тема рушења граница је не само веома широка, већ свака уметност у себи нужно садржи ову тему, а свака представа тежи да сруши неку границу. Бавећи се овом темом на најопштији начин, Оробитова представа је упала у сопствену замку и постала банална.
Драгана Миљковић