КАД БИ СОМБОР БИО ХОЛИВУД

Народно позориште Сомбор, Србија

Ауторски пројекат Кокана Младеновића инспирисан драмом Радослава Златана Дорића
Играју:
Ивана В. Јовановић
Марко Марковић
Миња Пековић  
Давид Тасић Даф
Милијана Макевић
Бранислав Јерковић
Вања Ненадић
Немања Бакић
Драгана Шуша      
Александар Вучковић
Даница Грубачки
Музичари:
Ирена Поповић Драговић
Никола Драговић
Композитор: Ирена Поповић Драговић
Сценски покрет: Андреја Кулешевић
Сценограф: Марија Калабић
Костимограф: Татјана Радишић
Видео рад: Миле Кескеновић
Асистент композитора: Никола Драговић
Асистенти редитеља: Олгица Несторовић и Тијана Марковиновић
Стручни консултант: Радослав Зеленовић
Трајање: 90`

Позориште у Сомбору основано је 1882. године и од тада ради континуирано. Стално професионално позориште делује од 1946. године, а 1952. прераста у Народно позориште.
У Сомбору су режирали најистакнутији редитељи своје генерације. У последње две деценије, Народно позориште Сомбор је било једно од најмобилнијих у нашој земљи и изводило је представе у Мађарској, Аустрији, Македонији, Словачкој, Бугарској, на Кипру, у Словенији, Русији, Украјини и Црној Гори. Од 1993. године Народно позориште Сомбор сезону завршава фестивалом „Позоришни маратон”. Током три дана и ноћи, једна за другом, смењују се представе гостујућих позоришта, позоришних група и студената драмских факултета. Маратон затвара представа Народног позоришта Сомбор која је имала премијеру у претходној сезони. Народно позориште Сомбор има две сцене: Велику сцену и малу сцену – Студио 99.
Сомборски штампар и синеаста Ернест Бошњак (1876-1963) сматра се пиониром југословенске кинематографије. Још 1906. године, први је употребио тзв. швенк, односно почео да користи камеру у покрету. Бошњакова идеја да од Сомбора направи „фабрику снова”, односно да у Сомбору оформи нешто што је касније постао Холивуд, бива заустављена Великим ратом, али и малограђанским односом средине и власти према свакој идеји која је нова. Ова бајковита представа инсценирана је у традицији немог филма, где су покрет и музика основна средства којима се публици прича прича.
„Ернест Бошњак се усудио да сања сан у коме Сомбор постаје Холивуд, у коме уметност филма покреће просперитет једног града, а онда се, по већ типској матрици тај сан распао пред конзервативизмом и кукавичлуком локалних политичких лидера и пред средином за коју је тај сан био превелик. Враћају ли се градовима и људима као усуд злодела учињена над маштом оних који своје градове и средине надрастају? Јесмо ли још увек способни за визије напретка и колективне снове, или је реалност оно на шта смо осуђени, реалност у којој култура представља непотребни заостатак из времена у коме је још било сањара и снова.”
Кокан Младеновић, редитељ
Глумци су били без текста, а публика без даха! Идеја Кокана Младеновића[…] деловала је необично у почетку, али после свега виђеног стекли смо утисак да је једино без речи могла да буде испричана ова прича коју је сјајни млади ансамбл сомборског театра, покретом, игром и мимиком, испричао у једном даху.
Предраг Ћурчија, РТВ
Глумцима је дата највећа слобода да покажу све емоције само говором тела и фацијалном експресијом. Међутим […] ансамбл представе подразумева све оно што је својевремено чинило Холивуд: светло, тон, видео, реквизити, костими, декори, сцена, гардеробери, шминка, сликари, бравари, столари, техника. Покушате ли да одузмете један од наведених елемената, настало би расуло!
Горица Радмиловић, часопис „Култ”