ТРАМВАЈ ЗВАНИ САМОЋА

Установа културе „Вук Стефановић Караџић”, Србија

Аутори: Мина Ћирић, Маша Радић, Неда Гојковић, Галина Максимовић

Режија: Стеван Бодрожа

Костимограф: Владислава Јолџић

Играју:
Јасмина Аврамовић, Анђела Јовановић, Тијана Чуровић, Јасмина Вечански, Милица Стефановић, Марија Опсеница, Ивана Николић, Иван Томић, Жељко Максимовић, Стефан Радоњић, Ђорђе Марковић и Александар Стојић

Трајање: 70 минута

ТРАМВАЈ ЗВАНИ САМОЋА је омнибус пројекат настао у сарадњи са проф. Бошком Милином са катедре за драматургију Факултета драмских уметности у Београду. Четири младе драматуршкиње развиле су своје комаде заједно са редитељем, са идејом да се ова представа изводи у трамвају (у сарадњи са ГСП Београд) и на сцени УК „Вук Стефановић Караџић“!

——————————-
Реч редитеља:

Када сам помислио да би у трамвају могла да се игра представа, за коју би текст, односно текстови, били наручени од младих писаца, Градско саобраћајно предузеће Београд нам је одмах изашло у сусрет. Желео сам да ти текстови обрађују пар потпуно могућих, реалистичних сусрета у трамвају, али и да ти сусрети буду више од пуких цртица из свакодневице – да сваки од њих ипак показује дубље проблеме са којима се људи суочавају, патње које проживљавају, наде које гаје. Понекад су у тим свакодневним, успутним ситуацијама људи много искренији, не носе маске и јасније се види ко су они заправо, у својој суштини. Младе драматуршкиње, од којих три још нису ни завршиле факултет, лепо и надахнуто су одговориле на моју идеју. Са њима сам од самог почетка радио на темама, ликовима и јако ми је пријао тај процес у ком сам ја, као редитељ, донекле „кумовао“ ономе што ће бити написано. Главна индикација коју сам им дао је да бих волео да ми напишу нешто што подсећа помало на филмове Софије Кополе, тужно, нежно, на моменте врло духовито, са ниском валенцом драматичности тако да се мало тога дешава споља, а много више изнутра. Трамвај, као и подземни пролази, железничке станице, лифтови, клупе у парку су такозвани „no spaces“, или их бар тако зову у модерној теорији уметности, места која не припадају никоме и зато су фантастично платно за пројекцију свачијег унутрашњег садржаја. Управо зато ми је трамвај толико инспиративан. Он је збиља у овој представи главни лик, место у ком се као у неком храму или пророчишту унутрашњи садржаји људи „изливају“ у стварност и мешају, место бола и катарзе, суочења са собом и потенцијалног превазилажења себе. Зато се представа и зове „Трамвај звани самоћа“, у јавним превозима увек смо на неки чудан начин сами, уроњени у сопствене мисли што отвара простор за самопреиспитивање. А када до такве врсте преиспитивања дође, увек нам постане јасно и колико су нам други потребни и колико је та самоћа из назива ове представе тешко, тешко бреме.
——————————————————————————
Ако публика уласком у позориште пристаје на условност да илузију која настаје на сцени, саму представу, драмску рефлексију наших живота, доживљава као нову реалност – ми идемо корак даље и публици у трамвају пружамо могућност да и сама буде део тог ритуала. Парадоксално, у реалистичном простору игре, глумачки израз постаје још животнији, а поетика драмског предлога још изражајнија.

Представа ТРАМВАЈ ЗВАНИ САМОЋА остварена је у сарадњи са највећим градским превозником и највећим оператером у Југоисточној Европи – ЈКП ГСП „Београд“, који је друштвено одговоран на различитим пољима и који препознаје важност културног повезивања, а са УК „Вук Стефановић Караџић“ кроз неколико пројеката доприноси развоју културе нашег града.

Жељко Милковић, директор ЈКП ГСП „Београд“
Јована Пауновић, ПР ЈКП „Београд“
Србобранка Убипариповић, шеф Службе за медијски наступ