Представа Будућност прочитана у бетону и камену је поглед у комунистичку уметност и политику 20. века, путовање партизанским шумама Југославије, екскурзија на Козару, Сутјеску и Кадињачу, радна акција изградње будућности кроз привремено и непредвидиво искуство позоришта. То је позоришна структура, позив на замишљање, посматрање и дешифровање друштва – и у својој коначници, позив на физичко активирање телесне интелигенције.
У освит Октобарске револуције 1917. године, Владимир Иљич Лењин пише да једини начин на који можемо остати верни револуцији јесте да је посматрамо као уметност. Следећи ову мисао аутори представе Будућност прочитана у бетону и камену истражују и читају споменике југословенске Народноослободилачке борбе истовремено и као трагове револуције и координате за ново друштво.
Модернистички споменици НОБ-у из 1960-их и 70-их година могу бити схваћени као велике позорнице револуције, које су у доба Југославије коришћене за државне прославе, ђачке или породичне ексурзије. Током 1990-их и распада Југославије њихов статус се мења, они су запуштени или уништени, а неки су присвојени и преозначени од стране нових националистичких елита.
Споменик револуцији на Козари Душана Џамоње, те споменици на Сутјесци и Кадињачи Миодрага Живковића, третирају се као извор мизансценских принципа и кореографије који се током представе откривају, заједнички уче и изводе. Да ли нам савремено позориште обезбеђује експериментални простор у којем је могуће у привременом колективу тумачити, преводити и увежбавати „друштвену кореографију“ радикално новог?
Последња декада у политичком смислу обележена је поновном појавом потенцијално револуционарне масе људи на улицама која се, од нереда у предграђима Париза 2005. године појављује на свим странама света: од Европе, преко арапског света, Јужне Америке, до Хонгконга. Да ли можда та маса најављује будућност која је алтернатива оној слободи коју обећава неолиберални капитализам? И да ли нам апстрактни споменици НОБ-у, подигнути не у част вођи или бирократској социјалистичкој држави, него у славу комунистички оријентисаног анонимног мноштва партизана, говоре нешто о тој маси? Када се тај историјски колектив упореди са данашњим anonymous побуњеним колективом, могу ли се извући неке смернице, матрице побуне, идеологије заједништва и борбе за нови свет?

Теорија која Хода - ТкХ је уметничко теоријска платформа основана у Београду 2000. године. Пројекти ТкХ укључују истраживачке и пројекте из критичког образовања, издавачку делатност (ТкХ часопис за теорију извођачких уметности), уметничке продукције из области извођачких и визуелних уметности и филма. Језгро ТкХ су уреднички колектив који чине Ана Вујановић, Бојана Цвејић, Бојан Ђорђев, Катарина Поповић, Марта Попивода и Синиша Илић и продуценткиње Драгана Јововић и Јелена Кнежевић.  
Најрецентнији пројекти из области извођачких уметности су: Б. Ђорђев, Није то црвена, то је крв!, ТкХ и ЦЗКД, Београд, 2014; Б. Ђорђев, Дискретни шарм марксизма, ТкХ и Das Arts, Београд/Амстердам, 2014; Г. Ферчец/Б. Ђорђев/О. Димитријевић, Проток Жудње, Центар за драмску умјетност и ТкХ, Загреб/Београд, 2013/4; И. Сајко/С. Илић/Б. Ђорђев, То нисмо ми, то је само стакло, ТкХ, Београд, 2012; А. Вујановић/С. Асентић, Комунитас на испиту, Пер Арт и ТкХ у копродукцији са Српским народним позориштем Београд/Нови Сад, 2012.