Симон Грабовац - Шандор Шурањи
ЧУДНА ПЕТЉА
Позориште „Деже Костолањи“, Позоришно удружење „Летњи биоскоп“,
Културни центар Новог Сада, Србија
Засновано на мислима и делима Деже Костолањија, Криса Катлера, Ернста Јандла, Бернарда Монтоа,
Г. И. Гурдијева, П. Д. Успенског
Редитељ: Денеш Дебреи
Играју: Емеше Нађабоњи, Оршоља Цумбил, Борис Кучов, Габор Месарош, Имре Елек Микеш, Хени Варга
Композитор: Милан Ненин
Сценографија: Ема Пешти
Светло: Борис Буторац
Копродукција: Позориште „Деже Костолањи“, Позоришно удружење „Летњи биоскоп“, Културни центар Новог Сада
Представа је реализована уз подршку:
Град Суботица, Национални фонд за културу, Национални савет мађарске националне мањине, Министарство културе и информисања Републике Србије
Трајање: 80 минута
„У свакој прилици када помислиш нешто лепо о себи и у миру си са собом ти постајеш зачетник мира на целом свету. Сваки мир и сваки рат зачети су у твојим грудима.“
Бернард Монто
Два есеја о глумцима основ су представе
Чудна петља коју је припремио редитељ Денеш Дебреи. У раду са глумцима он је пошао од текста новосадског песника Симона Грабовца о томе како се на сцени појављују и користе реквизити и разни ефекти. Осим тога, посегнули су и за текстом филозофа Шандора Шурањија о свршеном студенту Филозофског факултета који не може да нађе посао. Овај литерарни јунак покушава да ради у ружичњаку и фабрици каблова, да би се, иако нема никаквог знања о театру, јавио на оглас за мајстора технике у позоришту. Ту упознаје сценску уметност и почиње да на предметима око себе, одбаченим папирима или парчету дрвета, записује своје мисли и запажања о глумцима, о томе како се мења њихов однос са публиком, о њиховом односу према простору, одговорности, о томе шта раде. На крају, ове своје записе поставља у својој соби као некој врсти изложбе.
Ова два текста послужила су као основ из кога се даље, кроз разговор са глумцима и импровизације ствара представа
Чудна петља, у чијем средишту су осећања и како их изразити.
Позориште „Деже Костолањи“ су основали, пре више од две деценије, Град Суботица и Национални савет мађарске националне мањине, а финансира се средствима Града Суботица. Представе се играју на мађарском језику, а од 2007. године постоји и превод на срски. Позориште се током времена искристалисало као експериментално, алтернативно, тзв. уметничко позориште града, препознатљиво по особеном раду и естетици редитеља Андраша Урбана. Трупа броји пет сталних глумаца. Током протеклих година представе су извођене на разним позоришним фестивалима, не само у региону и у Европи, него и у Азији (Индија, 2011) и Јужној Америци (Бразил, 2012). Позориште је стални гост најважнијих позоришних фестивала како у Србији, тако и у Мађарској, али и бројних позоришних догађаја у региону. У овом позоришту нагласак је првенствено на савременом студијском раду, који се органски везује за реалност како локалног, тако и глобалног живота. Представе у извођењу овог позоришта доказ су да и експериментални комади могу да буду део позоришног мејнстрима, а да истовремено, по уметничким стандардима, заузму истакнуто место у региону.
Од 2009. године позориште има свој регионални/међународни савремени позоришни фестивал Desire Central Station, којим је изборио важну позицију у културном животу региона. Преко Ансамбла Андраша Урбана, у оквиру Позоришта, стални је копродукцијски партнер Удружења MASZK из Сегедина.
„(...) Силуете шест људи на смеђем папиру. Чиме ћемо да их испунимо зависи само од нас. Већ ова сцена предсказује да ће у представи много тога да зависи од отворености публике, као и од њене спремности да занемари класичан вид гледања представе и да допусти да је благо – а можда и на помало чудан начин – представа веже у петљу.“
Жофи Серда