Увек ме је привлачило позориште које се храбро суочава са демонима свог времена и простора. Које не калкулише. Не кокетира. Које заводи снагом интелекта и имагинације.
Тако се некако формирала и овогодишња селекција Инфанта. (Уз напомену да је посао селектора у Србији данас веома лимитиран, како скромним буџетима, тако и веома малим обимом путовања, па самим тим и увида у нека нова ауторска имена која чекају да буду откривена). Зато сам се, када је у питању међународна селекција, држала проверених аутора, који спадају у сам врх европског и регионалног стваралаштва. Домаћи аутори на Инфанту везани су за прву реченицу овог уводника, и њихов рад у значајној мери почива на револту, отпору, запитаности, одбијању да се тавори у конвенцијама и пригодним инсценацијама. Сви аутори овогдишње селекције уклапају се у одређеној мери и у слоган овогодишњег фествала, проницљиву Хамлетову констатацију да “свест од нас прави кукавице”. Овде је у игри она позната теза да позориште не нуди одговоре, већ питања. Да ли наша свест о простору и времену у коме живимо чини да будемо прорачунати, плашљиви, користољубиви, да са лакоћом урушавамо свој лични интергитет и да идемо линијом мањег отпора? Већина продукција из овогодшње селекције преиспитује и неке феномене наше прошлости који су дубоко рефлектовани у тренутку који живимо.
Представа ПРОШЛОСТ Констанце Макрас, која нам долази из Берлина, поставља питање - шта се дешава са сећањем ако је оно везано за град који је уништен или који се променио? Ова ауторка, са својом трупом копа по личном и колективном сећању, поново истражује и исписује личну и колективну историју, у покушају да превазиђе нека болна сећања и да лакше разуме садашње догађаје.
Активизам и радикално, понекад брутално храбри и бескомпромисни рукопис хрватског редитеља Оливера Фрљића, добро су познати нашој публици. Зато сада ево прилике да се његов рад види у поставци једног великог, класичног дела, какав је Шекспиров ХАМЛЕТ, а која је израсла из сећања на време чије последице и даље живимо и “о чије се лудило непрекидно саплићемо”.
Виа негатива са представом МАНИПУЛАЦИЈЕ доноси ангажовани, истраживачки театарски концепт, разматрајући питање – коме и зашто данас поклањамо своје поверење? Представа преиспитује феномен капиталистичког друштва, у коме нације жртвују своје интересе и идентитете, не би ли придобиле поверење власника капитала и имагинарних тржишта новца.
Обрушавање на друштвене механизме власти и на стање у српској култури, окосница је представе ДОГВИЛ Кокана Младеновића. Реч је о узбудљивој сценској поставци, која кроз приказ морално деформисаног друштва, производи упечатљиве призоре позоришне субверзије.
Сличан театарски приступ који ангажује сва чула и изоштрава пажњу гледаоца, видећемо у поставци КРАТКА ПРИЧА О АНТИХРИСТУ Андраша Урбана. Екстатичан покрет, гласна, жива музика, ментална и визуелна провокација…,  сценски су елементи који обликују ово театарско дело.
Представа БАЛЕРИНЕ, Милене Богавац и Оливере Ковачевић Црњански, узбудљив је пример документарног, физичког театра, који кроз истраживачки, отворени концепт сасвим огољује улогу извођача и лишава је илузија, лажних ефеката, фикције...
Маја Пелевић нас у својој вештој сценској поставци Бернхардовог текста МОЈЕ НАГРАДЕ заједно са Слободаном Бештићем, води на банкет Европске уније, на који Србија стиже када је већ фајронт, те затиче празну салу  и празну трпезу, са остатцима завршене гозбе.
Сања Крсмановић Тасић се у представи О С(А)ВЕСТИ, кроз лик и дело новинарке Даде Вујасиновић, бави питањима слободе, одговорности, савести…, али и указује на немоћ или нечињење државе, која ни након двадесет година не може да се избори са духовима прошлости.
Бојан Ђорђев у представи ТО НИЈЕ ЦРВАНА, ТО ЈЕ КРВ!, скида слојеве прашине са комунистичке поезије, и чини да се запитамо - шта данас дефинише револуционарни занос, а шта патриотизам? За коју идеју смо данас, и да ли смо уопште, спремни да се жртвујемо?
И за крај - значењски комплексан, а сценски огољен и сведен редитељски језик Јернеја Лоренција у представи МРТВАЦ ДОЛАЗИ ПО ДРАГУ. Ова Лоренцијева “концертна драма” испитује људску потребу за љубављу, као и неке болне породичне и друштвене механизме, и својим специфичним сензибилитетом твори узбудљив позоришни чин.
Добро дошли.